BOBANA STOŠIĆ, SLIKARKA I DIZAJNERKA

Volim da slikam žene

ODELO NE ČINI ČOVEKA BOLjIM

VRANjSKE: Koliko onda ima istine u izreci da „odelo čini čoveka“?

STOŠIĆ: Odelo ne može da čini čoveka u smislu da vas učni boljim ili gorim čovekom nego što to već jeste, ali sigurno mnogo govori o vama. Odeću biramo po ličnom ukusu, njome iskazujemo karakter, temperament, seksualnost i još mnogo toga, zato se i oblačimo različito. Čak i u slučaju kada više osoba nose istu odeću ili kad ste primorani da zbog finansijskih ili drugih razloga nosite stvari koje inače ne biste, postoji razlika u načinu nošenja i to takođe govori o svakom ponešto. U suprotnom, svi bismo nosili isto, na isti način.

Ko vam je pomogao da prepoznate vlastite mogućnosti?

- Bilo kakav talenat ispoljava se u najranijim godinama, pa najčešće to prve primete vaspitačice u vrtiću, kao što je to bio slučaj sa mnom. Što se tiče malo ozbiljnijeg prepoznavanja potencijala, tu je glavnu ulogu odigrao moj otac od koga sam i nasledila talenat. Zajedničkim crtanjem i zanimljivim pričama o umetnicima, budio je u meni sve veće interesovanje za slikarstvo, uveo  me u svet umetnosti iz kog nikada nisam poželela da izađem.

Koliko vas je promenilo to što ste vrlo rano, odmah posle škole, otišli iz rodnog grada?      

- U velikoj meri, jer kada se tako rano odvojite od kuće, primorani ste da ranije sazrete što ima mnoge prednosti, ali i mane koje mogu da ostave posledice na život i sazrevanje. Kod mene se to, između ostalog, ispoljilo na način što odbijam da odrastem i da se ponašam u skladu sa svojim godinama što ume da bude vrlo zabavno za mene ali ne i za moju okolinu.

Da li u nekim situacijama osećate da treba da obuzdate svoj temperament ili sve ispoljavate preko vašeg rada?

- Temperamentnost koju posedujem, nažalost, nikada nisam uspela da obuzdam u potpunosti i ispoljim je u celosti preko rada. Možda je tako i bolje, jer nisam baš sigurna da bi platna to mogla da podnesu do kraja.

Na vašim slikama, najčešće se vide žene. Zašto baš taj motiv?

- Da, to sam i ja primetila kad mi je tata rekao: “Bobana, ti ceo svoj život slikaš samo žene”. Da ne poznajem sebe, pomislila bih svašta. Ni sama, iskreno, nisam najsigurnija zašto baš žene. Znam samo da me je ženska lepota oduvek privlačila kao motiv za slike i, eto, ja ih slikam, vrlo jednostavno.

U slikanju, da li se potpuno prepustite ekspresiji, vašim unutrašnjim impulsima, izlivima neobuzdane nagomilane kreativne energije ili postoje neke granice?

- Smatram da je bilo kakvo ograničavanje u slikarstvu apsurdno. I onda kada bi postojalo, zamišljam ga ovako: “Slikari, ukoliko želite da vaše slike budu umetnička dela, morate da koristite dve supene kašike ekspresije, 30 mililitara unutrašnjih impulsa i pola čaše vaše neobuzdane energije. Prekoračavanje navedenih mera, nije dozvoljeno!”

Da li je dovoljno za slikarsko izražavanje ono što vidite oko sebe ili mora da sve prođe kroz vašu unutrašnju „preradu“ do slike na platnu?

- To je individualno. Kod mene se istraživanje završava na onome što vidim, a unutrašnja “prerada” sledi kasnije, u procesu stvaranja kao lični doživljaj onoga što vidim.

Koliki ste perfekcionista u onome što radite?

- Strašno sam samokritična, pa mi je, što se tiče mog posla, retko šta perfektno. To je do neke granice dobro, zato što smatram da uvek može bolje pa stalno težim ka višem, ali takođe umem da zbog toga padnem u očaj.

Trenutno radite u vranjskom pozorištu na dečjim predstavama kao kostimograf i scenograf. Kakva su vaša iskustva u tom poslu?

- Po struci sam kostimograf, završila sam savremeni kostim. Trenutno radim kostime za predstavu “Mačak u čizmama”, u režiji Trajčeta Gjorgijeva. Pre toga, radila sam scenografiju, kostim, plakat a po potrebi i šminku za predstave “Žurka kod plavog zeca” i “Bio jednom jedan car”. Mi nemamo pozorište skoro šest godina, predstave se igraju u prostorijama koje nisu za to predviđene, što naravno otežava rad a može i da umanji stvaralački potencijal. Pored zgrade koja ne postoji, a koja je neophodna, najveći problem su finansije koje takođe bitno utiču na izradu scenografije i kostima. Bez obzira na mnoštvo prepreka, rad u pozorištu je jedna od lepših stvari koje čine moj život.

DEVETA RUPA NA SVIRALI

Šta znači savremeni kostim?

- Akcenat se tu stavlja više na savremeno odevanje, nego na istoriju kostima.

Da se vratimo na problem pozorišta i bioskopa… Koliki je to hendikep za ovaj grad?

- Kultura koja je od suštinske važnosti za društvo, postala je deveta rupa na svirali. Bioskop ne radi trideset godina, a zgradu pozorišta nemamo šestu godinu. Da je to ogroman hendikep za grad je činjenica. Pitanje je da li se takvim hendikepom stvara neko drugačije društvo? Grad koji ne ulaže u kulturu, može samo da nazaduje i polako da propadne.

Da li se u Vranju prate trendovi kada je reč o savremenom kostimu?

- U Vranju se i te kako prate modni trendovi. Kada su žene u pitanju, na ulicama viđam devojke i dame obučene po poslednjoj modi, što je interesantno s obzirom na finansijsku situaciju u kojoj se nalazimo. Mora biti da smo izrazito snalažljive i kreativne. Kod muškaraca je situacija drugačija. Oni takođe prate modu, ali mnogo umerenije. Mislim da je razlog tome balkanski mentalitet koji im ne dozvoljava veliko odstupanje od klasičnog, koje je po njihovom mišljenju odraz muškosti. Dok u Americi ne gledaju ko je šta obukao, prvu majicu koju dohvate iz ormara, navuku na sebe.

U čemu najviše pronalazite sebe? Da li je to slikanje, moda, rad u pozorištu, ili ipak ne biste mogli da odvojite jedno od dgugog?      

- Pronalazim se u navedenim manje ili više, u zavisnosti od vremena, raspoloženja, ambijenta…. Izdvojila bih, ipak, slikarstvo, kao posebno, ali ne zato što pronalazim sebe više u njemu, već zato što slikanjem najjasnije izražavam sebe, svoje emocije i lične doživljaje koje pronalazim unutar sebe.

Šta je to što karakteriše umetnike i izdvaja ih od ostalih?

- Nekako se uvek prepoznamo međusobno. Naučnici su skoro otkrili da mozak umetnika ima drugačiju strukturu, zbog čega se razlikujemo od ostalih po mnogo čemu. Liberalniji pogled na svet, hedonistički način života, beg od stvarnosti i život u "nekom svom svetu", samo su neke od mogućih razlika. Kao takvi, uglavnom nailazimo na nerazumevanje koje može da ide i do tih visina gde od drugačijeg prerastete u ludo i gde slikarstvo nije profesija već nekakav hobi. Ovakva razmišljanja proizilaze pre svega zbog neznanja što je čest slučaj u Vranju. Meni, lično, takva mišljenja ne smetaju i ne remete život, ili sam izabrala da to tako vidim.

Kako gledate na političku scenu u našoj zemlji? Kakav je u Vranju odnos trenutne vlasti prema umetnicima?

- Što se tiče političke situacije u zemlji kao i odnosa vlasti prema umetnicima, lično smatram da smo na dnu, a da li ćemo se penjati, ići uzlaznom putanjom ili ćemo da probijamo dno do pakla, za sada je misterija. Doduše, ne velika, ali, videćemo.

Avanturista ste i stalno pitujete. Koja od zemalja vas je posebno oduševila kada je slikarstvo u pitanju?

- Amerika je orgomno razočarenje kad je slikarstvo u pitanju, to je zemlja netalentovanih ljudi. Bila sam razočarana sa te strane. Ako vidim i pitam za sliku koja je po mom ukusu, to je uvek bio umetnik iz Italije, Francuske, ljudi koji su iz Evrope slali svoje slike u Ameriku. Zemlje Azije su me prijatno iznenadile, a ne kaže se slučajno da je Evropa kolevka umetnosti. Izdvojila bih, ipak, našu zemlju koja ne prestaje da me iznenađuje u umetničkoj kreativnosti. Što se tiče brojnosti, samo grad Vranje broji oko 100 slikara, što je impozantno u odnosu na broj stanovnika.

KOMERCIJALA

S obzirom na vaše godine, a imate ih 32, mnogo nagrada je obeležilo vašu biografiju. Na šta ste najviše ponosni u dosadašnjem radu?

- Kao nešto posebno, izdvojam što sam kao slikar 2013. godine predstavljala Srbiju na Danima srpske kulture u Istri. To je bilo divno iskustvo, da u drugoj zemlji, u Hrvatskoj, predstavljam svoju zemlju. Član sam umetnilčke grupe “Arte”, organizacije koja okuplja stotinak talentovanih ljudi iz cele Srbije. Iste godine, dobila sam nagradu za najbolju slikarku u okviru te grupe.

Šta mislite o komercijalnom slikarstvu? Vi se školujete za nešto potpuno drugačije, za rad u prosveti, da živite od umetnosti, a na kraju ispadne da od svega toga ne možete da živite i da ste primorani da prodajete svoje slike?

- U Vranju je verovatno slika Belog mosta komercijalna, a ista ta slika u bilo kom drugom gradu to ne bi bila, tako da se ne bih složila da komercijalnost u slikarstvu postoji. Što se tiče školovanja, da, učimo sve to, jedino što nismo učili je kako prodati sliku a to je izgleda u današnje vreme najveća umetnost, tako da bi trebalo da se i to uvede kao predmet na fakultetu.

Planirate da ponovo odete u Ameriku, iako kritikujete njihovo slikarstvo?

- Stupila sam u kontakt sa ljudima iz Amerike koji bi promovisali moje slike, pa mi je u planu da ponovo posetim tu zemlju, da se opet malo dislociram iz Vranja. Znam da, sigurno, svojom voljom, nikada neću da prestanem da se bavim slikarstvom.

 

PROFIL

 

Rođena je 23.04. 1985. godine u Vranju.

Sa osnovnom školom, pohađala je uporedo likovnu radionicu gde je osvojila nekoliko nagrada. Srednju Dizajnersku školu u Beogradu, smer industrijski dizajn i dizajn enterijera, upisala je 2000. Iz ličnih razloga, te iste godine prelazi da živi u Leskovac gde završava srednju školu za dizajn, smer dizajn tekstila. U Nišu upisuje i završava Fakultet umetnosti, smer dizajn za modu i modnu kreaciju u klasi Jasmine Pantelić. Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja iz oblasti likovne umetnosti. Do sada je učestvovala na više od 10 kolektivnih izložbi i bila na 15 likovnih kolonija u zemlji i inostranstvu. U Istri je 2013. godine predstavljala Srbiju na Danima srpske kulture. Bobana je kao dizajner radila projekte za Direkciju za izgradnju, scenografiju, kostim i plakat za tri pozorišne predstave. Putovala je i radila u mnogim zemljama Evrope, Azije i Amerike, što je, kako kaže, dosta uticalo na njen način razmišljanja i na njeno dalje usavršavanje.

ZutoCvece