STEFAN STOJANOVIĆ SLEŠ, GRAFIČKI DIZAJNER

Zašto pevate goli

 

Kada ste se zainteresovali za crtanje?

- Mnogo sam crtao sa sestrom dok me čuvala. Pokazao sam svoj talenat, kreativnost, i sa svojih šest godina postao sam član Šafa. Onda sam želeo da upišem Umetničku srednju školu, ali je bila muka da se sin pusti da ode. Kako ću ja, najmlađe dete, da se snađem sam i onda je izbor pao na vranjsku Tehničku školu, saobraćajni smer. Voleo sam da crtam automobile, pa eto kao da povežem jedno sa drugim, iako nema neke logike…

GRANDOVI PEVAČI

Kakvi su bili komentari sugrađana ste počeli da crtate grafite?

- „Gle’ ga, ovaj nije normalan, ceo grad okreči”, „evo opet radi i to za džabe“, „gde si pošao tako kao seljak?“ A ja nosim uniformu u kojoj radim. Sve oni to pitaju, komentarišu, a niko ne gleda svoja posla. Jedan me lik prijavio policiji čim me video da crtam. Iako nije njegova stvar, nije njegov zid, važno on misli kako je nešto postigao. Imao sam problema i sa policijom, plaćao kazne. Ali je to ostalo u prošlosti. Sada sve radim legalno, uz dozvolu. 

Da li ste u nekom trenutku razmišljali da odustanete od tog posla?

- Nisam nikada. Štaviše, izborio sam se da radim ono što najviše volim. Najveća podrška u tome su mi roditelji, bez kojih ne bih uspeo.

Na svakom grafitu ima vašeg ličnog pečata?

- Sve se svodi na igru grafita. Ostavim svoj potpis uvek. Ljudi malo negoduju kad ga uoče onda kad slikam po njihovoj želji, ali ja nekako to uvijem, prikrijem i nema problema.

Nosi li svaki crtež neku poruku?

- Infiltriram se kroz rad. Sve stvari i problemi sa kojima se suočavam, bili oni lični ili društveni, sve ispoljim kroz radove, kroz boje, linije, oblike.

Koji su danas ključni problemi našeg društva?

- Neinformisanost o bilo čemu, nekultura. Sve u ovom gradu funkcioniše površno. Mala je sredina, sujeta velika. Ljudi imaju višak slobodnog vremena koje troše na tuđe probleme. Stav društva je problem. Nemaju osećaja za ljude, za stvari. Previše globalizacije. Petkom i subotom pod obavezno izlazak, svi se oblače isto, svi se ponašaju isto. Slušaju se narodnjaci, Srbija je zemlja grandovih pevača. U redu, pevaju tu vrstu muzike, ali što pevaju goli? Primećujem da se i deci dopušta gledanje, pa su posle takve i mnogo gore osobe njihovi uzori.

Zbog čega nema više nauke, kulture, obrazovanja? Današnja programska šema, daleko se razlikuje od one koju su gledali naši roditelji, pa i mi?

- Izgleda da to više ne donosi novac. Ljude interesuje šta drugi rade. Zanimljiva im je grupa ljudi zatvorena u jednoj prostoriji pa navijaju ko će u nekoj tuči da pobedi, ili ko će više da se obnaži. A ako nećes da se prikloniš, iskačeš iz kalupa pa te gledaju kao padobranca.

Šta je cilj kome težite u tome što radite?

- Već sam postigao jedan deo i bavim se onim što volim. Pritom, nije bilo nimalo lako jer je ovaj sport previše skup. Bilo je potrebno mnogo odricanja da bih uspeo samo da ukrasim nečiji zid, nečije dvorište i usrećim sebe. Sada je jedan od glavnih ciljeva „zapaliti” što dalje odavde, gde će sve ovo imati daleko više smisla...

Odliv mozgova iz Srbije, već je postao fraza. Imate li utisak da broj mladih koji odlazi više nikog ne zabrinjava?

- Kada je zabrinjavao? Da li se na nečemu radi da se to promeni? Samo su mi potrebni uslovi za iole pristojniji život. Do kada da se dokazujem ovde, kada niko to ne želi da vidi. A neko sa strane to primeti i ceni. Svakog dana borim se za neki jadni novac, zašto da radim to sebi. Boriću se za nešto više, na nekom drugom mestu.

Bili ste angažovani od strane Ministarstva kulture Republike Srbije?

- U sklopu projekta Mikser haus, sa grupom umetnika, oslikavao sam hol zgrade Ministarstva kulture 2015. godine. Rekli su nam da svako od nas crta ono što voli. Moj crtež je bio rečna riba koja je svima ličila na soma, isprepletanog slovima. To je bilo jedno lepo iskustvo. Sa tadašnjim ministrom Tasovcem i njegovim kolegama jeli smo zajedno picu, svi umazani bojama. To je nešto što ostane malo duže iza vas. Tako se u Beogradu čulo za mene, dok ljudi ovde za mene ni ne znaju.

Nikada niste bili angažovani od strane gradske vlasti?

- Možda jer se nijednoj strani nisam priklonio, pa nisam interesantan. Radio sam preko nevladinih organizacija, nikako drugačije.

Šta biste promenili u Vranju?

- Svest kod onih koji bi prečicom da dođu do direktorske fotelje. I koji se podsmevaju ako neko pere čaše ili konobariše pokušavajući da zaradi pare. Ovde radi savršeno dobro svaki kafić i apoteka. Da li smo toliko bolesni ili „navučeni” na kafu, ne znam šta se dešava. Nešto, jednostavno, nije u redu.

Kakvo je stanje u Vranju, u delu kulture?

- Umetnost i kultura su na poslednjem mestu. Premalo je reklama za kulturna dešavanja, a previše za Cecin koncert. A sa druge strane, i ineresovanje ljudi je slabo za takva dešavanja.

Koliko ljudi ovde razumeju vrstu umetnosti koju vi propagirate?

- Grafiti i strit art su u ekspanziji, tako da i interesovanje za njih raste, a i samim tim i sama svest kod ljudi. Nailazio sam na raznorazne komentare i kritike. U početku je bilo mnogo više negativnih od pozitivnih. Dok se nekako nije vremenom nadomestilo da je to sasvim normalna stvar. Mada, lepota je u oku posmatrača , pa mi se dešavalo da ljudi u amorfnim oblicima slova pronalaze životinje, predmete, što je i bila poenta, da svako može nešto svoje da vidi u svemu tome.

EGZOTIČNI LjUBIMAC

Čime se još bavite?

- Dve godine bavim se i tetoviranjem, a intenzivnije poslednja četiri meseca. Mogu da kažem da je nastupila era tetovaža, ljudi se masovno tetoviraju. Ludačka je to stvar.

Kako?

- Ludačka, sa aspekta umetnika jer sam crtež po sebi i nije tako presudna svar. Tu se prepliću razni faktori počevši od same struje, preko mašinica, igala, boje. Pored tehničkih stvari, mnogo utiče i samo održavanje tetovaže, kao i koža sama po sebi reaguje popuno drugačije kod svakog. Nekom zaceli za nedelju dana, nekom za tri nedelje. Nepisano pravilo.

Čime ste vi „zaluđeni“?

- Imam ludačku potrebu za stvaranjem grafita. Neverovatan je osećaj kada znaš da imaš uticaj na zid, da stvaraš nešto što ostane i što svi gledaju. Saživim se sa tim što radim, kao i svako ko voli svoj posao.

Šta se najčešće vidi na vašim crtežima?

- Slova, jer me ispunjavaju. Na fakultetu sam učio o kaligrafiji. Slova su moja neizmorna inspiracija.

Kako se vaš rad ocenjuje u Vranju, u odnosu na druge gradove u kojima ste stvarali?

- Tako što vas ovde ne cene. I, na primer, u Čačku je sve organizovanije, i bilo šta da se radi, radi se za opšte dobro. To u Vranju ne postoji. Ovde može da se napravi nikad veća reklama za neki proizvod, ali ne i nešto što bi se ljudima dopalo.

Da li izdvajate neki od radova?

- Nakon svakog završenog rada, odmah želim više, još…  Kada sam oslikao zidove jedne škole u Vranju, osmeh jedne devojčice i komentar da će da dolazi svaki dan da gleda crtež, bio mi je najveća nagrada. Jedan od radova koji sam napravio u Kosovskoj Mitrovici, nalazi se na knjizi mog profesora.

Postoji li vreme, određeno doba godine kada najviše stvarate?

- Nema pravila. Svakako da je leto pravo vreme za rad, ali ne postoji određeni period. Sada pošto je zima, a ja zbog toga ludim, bukvalno iscrtavam linije po sobi i pravim skice za buduće radove i tetoviram. I, tu je novi član tattoo studija, gušter gekon.

Gušter?

- On je došao kao kompromis jer je bilo želje za kameleonom. I sam naziv lokala je !!!!!!!!!BC tattoo studio, što je skraćenica od !!!!!!!!!!!black chameleon. Ali, kameleon je stvarno velika obaveza i zahtevniji za održavanje. I nismo se pokajali. Ovaj ludak mali je prezanimljiv stvor.

Imate li kolega u Vranju sa kojima sarađujete?

- Ranije sam imao društvo, ali su oni polako odustajali i sada sam jedini u Vranju koji se bavi grafitima. Bilo bi zanimljivije da nas ima više. Onda ne bi svuda pisalo Sleš, Sleš, Sleš…

Najviše ste, pretpostavljam, stvarali u rodnom gradu?

- Da, svakako sam u Vranju ostavio najviše radova. Međutim, ne bih izostavio ni Kosovsku Mirovicu gde sam proveo pet godina . Za to vreme aktivnije sam crtao i oslikavao zidove Mirovice. Mada, poslednjih godina često sam i putovao pa se to malo proširilo. Kikinda, Kragujevac, Niš, Jagodina, Čačak, Beograd, Novi Sad, Nemačka.

ŽUTA KOMPANIJA

Rekli ste jednom u razgovoru za “Vranjske” da je tehnologija “đavolja stvar”.

- Živimo u vreme hiper ekspanzije svega, a pogotovo tehnologije. U jednom trenutku susreo sam se sa nekim virtualnim crtanjem na festivalu “Devet umetnosti” u Beogradu . Uz pomoć naočara crtali smo virtualno, 3D u programu. Sve to nema dušu i svima koji posmatraju sa strane to izgleda potpuno uvrnuto, jer nemaju naočare, a i pokreti jesu pomalo takvi. To bih ja nazvao đavoljom napravom. Da li je problem što mi kaskamo za svim tim inovacijama pa je to prvi utisak zbog same forme ili pokreta, bitno, ja sam se uplašio. To ne sluti na dobro...

Na šta ste posebno ponosni u vašem dosadašnjem radu?

- Na grupu “Žuta kompanija” nastaloj u Mitrovici koju predstavljamo Vuk Djurić i ja. To je čovek sa kojim sam najčešće crtao i on je neko ko me ugosti u Čačku na raznim projekima i festivalima. “Žuta kompanija” je grupa pod kojom smo oslikavali tri murala u Čačku koja svrstavam u značajnije poduhvate u poslednje vreme. Tema na muralu bila je Kolibrijeva pesma “Zakleo se bumbar”.

 

PROFIL

Stefan Stojanović, rođen je 1992. godine u Vranju. Završio je OŠ „Vuk Karadžić“, potom i Tehničku školu, sobraćajni smer. Upisao je i završava Fakultet umetnosti u Kosovskoj Mitrovici, departman likovna umetnost, odsek grafički dizajn.

Učestvovao je na brojnim festivalima. Između ostalog, i u projektu preko Ministarstva kulture na ocrtavanju holova zgrada. Na Odeljenju za ginekologiju u Domu zdravlja u našem gradu, slikao je dečije teme, držao nekoliko samostalnih radionica i izložba za grafite.

 

 

ZutoCvece