MILOŠ VELIČKOVIĆ, MUZIČKI UMETNIK

Božić Bata umesto Deda Mraza

 

LESKOVAC I SARAJEVO

Osamostalio se sa svojih 14 godina, kada je otišao u Leskovac na školovanje. Danas, sa 26 rukovodilac je tri hora (gimnazijskog, dečijeg crkvenog hora Medenjaci i hora veroučitelja i sveštenika) , profesor muzičke kulture i verske nastave u srednjoj školi Gimnazija „Bora Stanković“. Srednju Muzičku školu završio je u Leskovcu, a u Istočnom Sarajevu je diplomirao na Univerzitetu muzičke akademije. Za sve četiri godine studiranja, bio je član Kamernog hora, koji je dve godine zaredom bio prvi u svetu. Hor Gimnazije „Bora Stanković“ postoji od 2005. godine, a od 2014. godine pod njegovim je rukovodstvom.

VRANjSKE: Koliko Vam je kao četrnaetogodišnjaku bilo teško da se u tim godinama osamostalite?

VELIČKOVIĆ:  Ovde u Vranju muzička škola nema teoretski odsek. Zato sam izabrao Leskovac morao sam da odem iz Vranja. U početku jeste bilo teško. Prvo podstanarsko iskustvo dovoljno je teško za jednog četrnaestogodišnjaka. Ali je sa upoznavanjem prijatelja, sve bilo lakše i lepše. Mnogo sam životnih lekcija naučio tamo. To je grad moje mladosti. Ostavio je veliki utisak na mene jer su neki ljudi pečatom i velikim tragom obeležili moj život.

Izdvajate nekog posebno?

- Veroučitelja koji me naučio mnogo toga iz jedne reči – ljubav. Zaljubljenost postoji, ali se ona uvek treba krunisati ljubavlju – zaljubiti se pa zavoleti, nikad ne ostati samo na tome. Bilo je i ljubavi, svaka je posebna i ima svoje mesto, ali svakako ne bih mnogo o tome.

Da li je i koliko je razvijen Leskovac u odnosu na grad Vranje?

- Razvijeniji jeste jer ima više mogućnosti za mlade, počevši od veće muzičke škole, preko sportskih klubova pa do razvijenijih sela. Mi smo generalno skloni mišljenju da je tamo negde sve lakše i bolje.

A onda Istočno Sarajevo.

- Spojio sam muziku i veru, crkvu, pravoslavlje... Želeo sam da upišem smer crkvena muzika i pojanje. U Grčkoj postoji vizantijsko pojanje, u Rusiji crkveno, ali od tih gradova sam odustao zbog jezika. Zato je izbor pao na Istočno Sarajevo.

S obzirom na to da ste četiri godine bili član svetskog Kamernog hora, ne mislite li da biste tako uspeli više, nego ovde u Vranju?

- To je hor koji traje tokom studija. Dugi niz godina je upešan u Istočnom Sarajevu, dva puta je bio prvi u svetu. Jedini uslov da ostanete u njemu jeste nastavak života u gradu.

Zašto ste odlučili da se vratite ovde? Uglavnom svi danas teže da odu što dalje. Kod Vas to nije slučaj.

- Vratila me ljubav prema nekim ljudima i želja da radim posao koji najviše volim, ali u svom rodnom gradu. Da, žele da odu, ali uglavnom su to ljudi koji nisu bili na duže vreme tamo negde...

Kako ljudi žive u Istočnom Sarajevu, koliko je veliki grad?

- Sam centar Sarajeva broji oko 60.000 stanovnika. Malo je bolji standard, ekonomičnost, naravno glavni je grad, ali istorija ne dozvoljava još lepši život. Federativni deo Sarajeva je turistički, dok je za građane Istočnog Sarajeva uvek pod nekom tenzijom.

Da li ste imali nekih neprijatnih iskustava tokom boravka tamo?

- Ne, nijednom. To je divno mesto, kao i ljudi. Kakvi ljudi, takav grad, pa i život u njemu. Ja samo volim naš mentalitet, ovde su moji ljudi.

Kakav je mentalitet Sarajlija?

- Veliki su gurmani, ali i tvrdoglav narod. Dok smo mi temperamentniji. Sarajevo, veći grad, otuđenje je veliko, ima mnogo usamljenih ljudi, a ritam života vrlo brzo gazi one koji se ne snađu na vreme. I svakako su u odnosu na nas pobožniji.

Po čemu ćete pamtiti taj grad?

- Pamtiću ga po stanu u kom se nikad nisam osetio nemoćnim, pa čak i kada je pao sneg oko dva metra i nismo imali hleba. Naravno, sarajevskih zima i Jahorine na minus 30 stepeni, a pored svih zima, tu su ljubavi koje su grejale srce i dušu kad god je bilo teško.

Koliko se pridaje na važnosti kulturnim manifestacijama, kulturi uopšte i bitnim događajima u njihovom gradu?

- Kod njih postoji hor star 105 godina. Video sam koliko više ulažu u kulturu i u muziku uopšte. Kao član Kamernog hora, pod rukovodstvom Rada Radovića, bili smo aktivni u bogosluženjima Srpske pravoslavne crkve. Na osnovu tog iskustva, hteo sam da i kod nas zaživi crkveni hor na svim većim praznicima. Posebno je žalosna činjenica da Vranje nema zvanično gradski hor 81 godinu.

Mislite da su ljudi svesni značaja gradskog hora?

- O horu je bilo reči i prethodnih godina, ali zaista ne znam šta se desilo. Voleo bih da probudim svest kod ljudi i da ukažem na potrebu gradskog hora. Gimnazijski hor već dve godine nastupa, kako za crkvene praznike, tako i za svaki značajniji datum za grad. Imamo spremljen program, a gimnazija kao jedna od elitnijih škola, ne vidim razlog zašto ne bi postao gradski hor. Nadam se da će neko prepoznati tu potrebu.

A kada to uporedite sa angažovanošću ovde?

- Kada sam se vratio, bilo je malo zabrinjavajuće, jer sam do tada gledao drugačiji nivo kulture, ali se i kod nas dešavaju promene. Piano summer, na primer, jedinstveni događaj za koji treba da budemo itekako počastvovani. Mnogo se pridaje značaju Borinih pozorišnih dana koji su dostigli prošle godine jedan viši nivo. Naravno, potrebno je još dosta, pre svega kultura ljudi.

ŠOŠANA I JANA

Vranje je bez pozorišta više od pet godina.

- Veliki je to hendikep za kulturu, za građane, naravno i za glumce koji se profesionalno bave tim poslom, a nemaju gde da rade. Ne svojom krivicom, moraju da se snalaze kako znaju i umeju. Ali je generalno, posećenost pozorišta, danas u Domu vojske, skromna. Razočaram se svaki put kad odem da pogledam neku predstavu.

Imate li podršku direktorke za sve što radite?

- Naravno, apsolutnu. Veliku sam podršku prvo imao od direktora Dragana Ilića, sada sa direktorkom Suzanom izazvao sam pozitivne komentare kada je hor nastupao sa pesmom „Šošana“ u svečanoj sali Gimnazije, na Dan škole 2014. godine. Kao prvi hor u gradu, izveli smo kompozicije „Ameno“ i „Adiemus“. Takođe nastupamo sa pesmama „Preleteše tice“ i „Ajde Jano“.

Koliko ima talentovane dece za formiranje jednog profesionalnog hora?

- Ima previše talentovanih ljudi, ali volja za redovnom aktivnošću nije baš izražena. Sve to treba neko da pokrene, da ljudi vide šta i koliko mogu. Treba motivisati decu za aktivnost u muzici. Članstvo bilo kog hora daje osećaj poštovanja prema ostalima zbog pažljivog slušanja svakog glasa, i to pevaču daje osećaj nesebičnosti. Moji učenici su kao jedna velika porodica, pritom, ponavljam, pretalentovane dece imamo.

Kakvi su planovi kada je u pitanju vaš hor? Gimnazija je jedan, rukovodilac ste još dva hora?

- Prvi cilj, koji sam ostvario, bila su odobrena sredstva od kojih smo sašili uniforme za hor, da izgledamo svečanije i ozbiljnije. Zatim, praktikabli – stepenice za hor koje Gimnazija nije imala 135 godina. To smo ostvarili zahvaljujući Svetlani Trajković, direktorki Visoke škole primenjenih strukovnih studija u Vranju, sklapanjem ugovora o uzajamnoj saradnji. Sledeći cilj mi je da hor odvedem na putovanja i takmičenja. Želim da oni budu nagrađeni za svoj trud i rad. Drugi hor je dečji, crkveni hor „Medenjaci“, koji je osnovan na inicijativu našeg vladike, i hor veroučitelja i sveštenika.

Koliko je zastupljena crkvena muzika ovde?

- Koliko bi trebalo- nimalo, jer se nema sluha za to. Znam da će se nešto promeniti jer radimo na tome. Zahvaljujući inicijativi sveštenika Ljubiše Gačića, osniva se hor veroučitelja i sveštenika. Biće mi velika čast da rukovodim takvim horom i da prvi put u istoriji grada, nastupamo na liturgiji u Novoj godini.

Šta još ovom gradu nedostaje, a prepoznali ste u drugim kao kvalitet?

- Ljubaznost. Tamo vam se ljudi nasmeše kada im se obratite, a ovde... Nije sve do pozorišta, bioskopa, zatvorenog bazena. Ni u Istočnom Sarajevu toga nema, pa ljudi nalaze načina da budu srećniji.

To zamerate sugrađanima?

- I da manje piju kafe, a više da rade. Mnogo smo lenj narod. Da dele ljubav, jer su je dobili bezuslovno. U poslednje vreme sam primetio da ljudi pate i uništavaju svoj život nervirajući se dvanaest sati dnevno, zato što je nešto tako kako jeste. Pritom se ne trude da išta promene ako je moguće, ili ako je nerešivo, da odustanu od toga. A ostalih dvanaest sati kvare tuđe živote govoreći im šta treba da rade.

Da se vratimo na Istočno Sarajevo u kontekstu ovoga što govorite. Šta ste naučili tamo, sa kojim ste se iskustvima i ciljevima vratili u rodni grad?

-Naučio sam da volim ljude bez obzira na razliku u veri i boji kože. Velika studentska iskustva, praćena dalekim putovanjima i takmičenjima zahvaljujući horu. Zatim pranje, peglanje, kuvanje, zaista dosta toga. Cilj je jedan jedini, da radim ono što volim u blizini voljenih ljudi.

NEMA TEŽINE

Na koji način motivišete đake da napreduju i budu najbolji u tome što rade?

- Nekim svojim životnim primerima. Da ono što vole rade promišljeno i da razmišljaju malo ispred svojih vršnjaka. Što pre shvate, bolje će proći u životu. Nastojim da ih naučim poštovanju, osećaju prema drugim ljudima, veri i ljubavi. Sami odlučujemo da li ćemo odrasti ili ostati deca. Imao sam mnogo učitelja i profesora, ali već sam rekao, samo jednog životnog, veroučitelja iz Leskovca. Želim da im kroz veru i psihologiju čoveka pomognem da prevaziđu probleme koje imaju u tim godinama kada se tek izgrađuju kao ličnosti.

Mlad ste profesor. Koliko su danas učenici(e) slobodniji(e) u ponašanju prema profesorima, u odnosu na vreme kada ste vi bili srednjoškolac?

- S obzirom na to da radim ono što volim, doživljavam sve jako emotivno. Raznovrsna su iskustva, a učenici onakvi kakvi ste prvenstveno vi prema njima. Jesu opušteniji, ali nije velika razlika.

Koliko ste im „zanimljivi“ kao mlad pedagog koji je došao da ih nečemu nauči?

- Po izrazima lica, dovoljno. Ali, ja to ne gledam tako jer smo mi tu samo zbog njih, a ne oni zbog nas. Moj pristup prema njima je sasvim sigurno profesionalan.

Da li je teže raditi kao muzički pedagog ili kao rukovodilac hora?

- Nema težine. Po meni, voliš ili ne voliš. Za sve je potrebno strpljenje i ljubav. Trudim se da se podjednako posvetim i jednom i drugom poslu. Hor mi oduzima više energije, raditi sa svakim glasom posebno i probe koje zahtevaju četvoročasovnu koncentraciju svih 35 članova. Vežbamo tri puta nedeljno, po četiri sata. Ali mi ništa od toga nije teško.

Kakva su Vaša očekivanja od gradskih vlasti?

- Samo podrška, kao i do sada. Nije mi bitna vlast, samo da se nešto kvalitetno radi, da se doprinosi kulturi i muzici. Imamo značajne datume za naš grad, samo se treba posvetiti unapređenju ovih delatnosti.

Znate da se grad odrekao javnog dočeka Nove godine?

- Humano, poštujem to i čestitam na takvom potezu. Međutim, kada bi ta organizacija izgledala kao i u drugim gradovima i kada bi se doveo neko dovoljno interesantan, i u našem gradu bi mogao da se napravi pravi doček.

Kako provodite svoje slobodno vreme?

- Imam malo slobodnog vremena, ali se trudim da ga provedem sa prijateljima, igrajući fudbal i čitajući knjige. Sada oko novogodišnjih praznika, volim da vreme posvetim deci svojih prijatelja. Iz razgovora sa njima, saznam šta bi želeli da dobiju od Božić Bate, pa ih onda obradujem.

A ne od Deda Mraza?

- Ne od Deda Mraza, koji nam je plasiran sa marketinške strane Koka-kole i tako neki veruju u reklame. A iz crkvenog života se zna da je Sveti Nikola Božić Bata, jer je on tajno darivao siročadima svoje imanje kada je ostao sam. Toliko tajno, da se pridržavao jednog dela iz Svetog pisma „da ne zna levica tvoja, šta čini desnica“. Ja sam čitao i verujem da je to ispravno, pa tako prenosim i deci.

Kako ćete dočekati 2017?

- Okupljanje sa dragim osobama na kuvano vino.

 

DRUŠTVENE MREŽE, KLADIONICE I TELEFONI

Ekspanzija društvenih mreža, kao i rijaliti programa. Kako gledate na to?

- Ja ne gledam i ne pratim. Ljudima predstavlja veliki značaj „lajk“ neke slike ili određenog linka. Svoje vreme troše gledajući i prateći tuđe živote, a kad god ih pitam zašto to rade, dobijem odgovor „da budem u toku“. U toku čega? U koliko je časova neko negde bio i šta je radio. Knjige su zapostavljene, sve se svodi na kratke informacije, za bilo koju delatnost. Ne žele ljudi da se opširno i detaljnije informišu. Omladina previše vremena provodi u kladionicama. Na časovima, umesto informativnih knjiga, otvaraju se sportske liste. Puno je mnogoletnih, a malo je punoletnih. Starijih je mnogo, ali vrlo malo zrelih, u to sam se uverio.

Da li ste na društvenim mrežama?

- Nisam aktivan ni na jednoj. Fejsbuk nalog sam obrisao kada sam se zaposlio. Svi pravi prijatelji su mi u telefonskom imeniku i kad god želim da se vidim sa njima, to i učinim. Nemam ništa protiv interneta, već me sam naziv mreža asocira na mreže koje se koriste za lov životinja. Sada smo mi u nekoj vrsti mreže „uhvaćeni“, a pravimo se da nismo svesni toga.

Na časovima je aktivno „neskidanje sa telefona“?

- Ja sam telefone nazvao „ljubimcima“ od kojih se oni ne odvajaju. Ali se trudim da bar mlađe generacije koje tek dolaze, odvojim od tih uređaja za koje su preterano vezani jer tako gube osećaj za govor i za kontakt sa ljudima.

 

 

ZATUPLjIVANjE NAREDNIH GENERACIJA

Kakav je sistem rada u školama danas?

- Sistem ide ka zatupljivanju narednih generacija. U moje vreme nije bilo kucanja lekcija u mobilne telefone, ispadanje pegli za kosu umesto hemijskih olovki, i školovanje nije bilo toliko stresno. Roditelji danas, čini mi se, vrše pritisak kako treba velike škole da se završe. A šta je sa zanatom, poljoprivredom, stočarstvom? Pustite decu da se istaknu u onome u čemu su najbolja, neka sami odaberu. Svi smo za nešto talentovani, pa da se usredsredimo na tu jednu stvar i da se usavršavamo. Primetio sam da svi žele slavu preko nekih šou programa.

ZutoCvece