PRIČE IZ MOJE ULICE: SOBINSKA

Samo da nas baksuz ne vidi

 

ZA BIOSKOP

- Najveći prihod imali smo od proizvodnje duvana. A onda i od nadničarenja, rada u vinogradu. Moj stariji brat išao je u tri ujutru da bere duvan sa majkom, a ja sam se budio u pet da počistim dvorište za duvan, iseckam paprike kako bi majka spremila doručak i nakon toga nizali smo duvan do tri popodne. Kad završimo išli smo kod komšike jer je niz bio pet dinara, i mi zaradimo dvadeset dinara za bioskop. A kad je trebalo da se duvan proda, otac mi kaže da izađem na ulicu i pogledam da nije izašao baksuz da gleda. Ako je sve u redu, iznosio se duvan, a ja odmah po starom običaju, prospem vodu za njim – priča Srba.

Svaki praznik, meštani su obeležavali i zajedno slavili.

- Kad nas roditelji povedu na slavu, nismo smeli ništa da uzimamo sami, bez dozvole ili ako nas domaćini ne posluže. I sedeli smo dalje od njih, ni slučajno uz glavni sto. Bilo je dovoljno samo jednom majka da nas pogleda i tu je priča završena. Roditelji su bili autoritet – naglašava Srba Nikolić Grkljan.

Do Sobinkse crkve tada nije bilo kuća. Sve same njive i bašte. U sokaku kuće niske, turski, debeli zidovi i velike porte. Ispred svake kuće po jedna klupa, sokak je bio prepun dudova čije su plodove deca obožavala da jedu.

- Skoro svi stari Vranjanci imali su najmanje po jedan vinograd. Bio je običaj da se komšiji odnesu flaša vina i grožđe. Tu tradiciju ja ne prekidam ni dan danas. Sećam se da su konji nosili krble pune grožđa, jer nije moglo drugačije. Ali je sve to bilo zanimljivo nama deci, mnogo smo se igrali. Odrasli smo provodeći vreme mnogo više na ulici, nego li u kući. Bosi smo izlazili, trčali i ništa nam nije falilo. Danas deca na drugačiji i pogrešan način žive. Ali opet, mogu se videti u našoj ulici jer nije prometna i bezbedna je za njih – ističe Jovica Tasić Kasapče.

Meštani se prisećaju lepših vremena o kojima pričaju sa osmehom na licu. Rado prepričavaju sve čega se sete jer je živeti tada bilo bezbrižnije i mnogo lepše.

- Znali smo da se radujemo i iskreno obradujemo. Možda nismo imali za oblačenje, ali za hranu jesmo. Sve je bilo domaće i zdravo. Čuvali smo svinje, kokoške. Jedan naš komšija čuvao je osamdeset ovaca. Bili smo složniji, imali više vremena za druženje. Brali smo Gičine šljive, slavili zajedno imendane, tri puta nedeljno pravili smo „veselo veče“. U kući, na podu, bila je zemlja. Iznesemo sve iz jedne sobe, ostavimo samo šporet jer je bila zima, pustimo radio i počne igranka. Druženje do zore. I danas, naravno, nema velike otuđenosti, poštujemo se. Ne kao pre, ali održavamo komšijske odnose – iskren je Zoran Dimić Sajla.

STARI BUNAR

U ulici danas postoji šest bunara, a ulični, star 130 godina, izgleda poprilično neugledno i napušteno.

- Taj bunar najviše je bio korišćen. Danas nikog ne zanima, obojen je i išaran. Mnogo se promenio izgled ulice. Sa novim, velikim kućama, bez dudova i klupa, sa asfaltom, nestao je duh tog vremena. Sada samo jedan od komšija, kao što su ranije radile žene, metlom pomete ispred kuće – kaže Zoran Sajla.

Ulicu su obeležile poznate porodice Kumanovci, Vuksanci, Grkljanci, Šumarikini, Sajlinci, Ribarci, Zarkovi, Trebešinjčiki, Kasapci, Lozanci, Surdulci, Kurčinci, Bozadžije.

 

SAMSIJADA

Kao predsednik Mesne zajednice Odžinka Srba Nikolić organizovao je ove godine „Samsijadu“ na kojoj je učestvovalo dvadeset sedam domaćica. Planira da nastavi sa tim, i naredne godine očekuje još veći broj napravljenih samsi.

- To takmičenje organizujemo u aprilu. Pored toga, planiramo da kupimo sto za stoni-tenis, da pokušamo malo da odvojimo decu od kompjutera. Njima se danas mnogo daje za pravo. Mi, stariji, znamo kolika je razlika bila i u odnosu roditelj-učitelj. Moja majka je učiteljicu zvala „gospođo“. Govorila joj je da, ako je potrebno, slobodno može da me kazni batinama, a majka će da nastavi kod kuće kad se vratim iz škole. Jednostavno, znalo se ko je ko, šta se sme, a šta ne sme. Žena nije radila nigde, ponajmanje u nekoj ugostiteljskoj firmi, onda bi se mnogo loša reč rekla za nju. Pošto su samo očevi radili, kad se dete razboli, kod lekara ga je vodila majka, sa još jednom komšinicom. Otac se nije uznemiravao, da bi bio sposoban za rad – kaže Srba Grkljan.

 

 

 

ZutoCvece