DOCENT DR ZORAN DIMIĆ, UPRAVNIK DEPARTMANA ZA FILOZOFIJU NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U NIŠU

Kumova se ne poriče

On je magičnim načinom izlagao ne baš jednostavnu materiju iz filozofije, umeo je da pridobije učenike. Jedan od njih sam bio i ja. I nisam bio svestan kako mi  Kum fascinantnim načinom saopštava postulate i pravace filozofije, čime  je nesvesno predodredio moj put u daljem školovanju, pa i  izbor životnog poziva. Zahvaljujući Kumu počeo sam intenzivno da se interesujem za filozofiju, jer njegovo prenošenje generičkog znanja na nas je bilo gotovo nestvarno, kao i argumenti da razumeš razloge zašto se nešto desilo. Samo je muva mogla da naruši tišinu na njegovim predavanjima. – seća se Zoran Dimić, doktor filozofije i docent na Filozofskom fakultetu u Nišu, upravnik Departmana za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Nišu.

* * *

Rođen je u Vranju, pre pola veka, u porodici oca Crnotravca, sudije najpre Opštinskog a potom i Okružnog suda u Vranju, krivičara Miodraga Dimića, koje se danas pomalo bavi advokaturom, i majke Zagorke, rođene u Žegri na Kosovu, koja je bila zaposlena u Okružnom sudu u Vranju. I kada su svi očekivali, što je možda i bilo normalno, na šta je tata Mića ponajviše naginjao, da sin Zoran možda bude pravnik ili bar da se bavi pragmatičnim stvarima u životu, Zoran je izabrao drugačiji put.

- Ali očigledno je tata Mića zaboravio da se „kumova ne poriče“ - naglašava Zoran, koji je ipak slušao neki svoj unutrašnji poriv i njemu prikladan izazov.

 

* * *

Pod ogromnim uticajem Kumovih predavanja Zoran je znao gde će posle gimnazije. Zaokupljala ga je misterija koju donosi razumevanje razloga pojave.

– Osetio sam da filozofija traži da razumeš i društvene i prirodne nauke, da znaš jezike, da argumentima  posmatraš i pronalaziš razloge i uzroke za ono što se dešava.

To ushićenje odvodi ga u Beograd, na tamošnji Filozofski fakultet koji upisuje 1985.godine a  potom odlazi u vojsku.

- Sećam se, na prijemnom po broju osvojenih bodova našao sam se na petom mestu od 80 kandidata.

 

* * *

Period studiranja je bio izuzetan,  jer je i sam suštinski shvatio šta su zapravo studije i šta one podrazumevaju.

- Konglomerat različitih stilova učenja, istraživanje problema  i njihovo posmatranje iz više uglova te je prosto nagonilo da sve to ne prihvatiš zdravo za gotovo. To nije aksiom nepromenljivih elemenata, već životno pravilo koga događaji pišu a  život u praksi potvrđuje ili opovrgava. Jednostavno, shvatio sam da proces studiranja nije prosta reprodukcija znanja, u čemu su mi mnogo pomogli divni profesori – Slobodan Žujić, Mladen Kozomara, Zdravko Kučinar, Miladin Životić, Mihajlo Djurić. Oni su samo deo plejade velikih znalaca i divnih predavača čijem uticaju i „krađi“ njihovih predavanja  nisam mogao da odolim. Od njih se nisam odvajao ni kada sam diplomirao. Jednostavno, zbog velikog njihovog uticaja oponašao sam ih u sopstvenom  radu, pogotovo na vežbama gde sam  prihvatio njihov seminarski način rada. Dugo sam kao asistent radio na „njihov“ način. I danas su tu, doduše sa nekim  dodacima koje sam stekao u radu sa studentima - priznaje.

Diplomirao je 1993.godine savremenu filozofiju  kod profesora Miladina Životića. I što je još značajnije, na profesorov nagovor publikuje svoj diplomski, što tada i nije bilo uobičajeno.

***

 

Zanimljivo je istaći da već tokom studija Zoran  letnje raspuste provodi u inostranstvu, koristeći studijske stipendije vlada tih zemalja (Nemačka, Italija) za učenje jezika.

– Iskreno, tada sam mnogo naučio. Ne samo jezike, već i da shvatim njihov sistem. Najkraće, njihovi sistemi su gotovo neverovatni za naše pojmove, sve je postavljeno na zdravim osnovama, gde je pruženo sve, ali se i mnogo traži- objašnjava Zoran.

Još tada je znao da će se ovom naukom ozbiljno baviti, da će filozofija biti mesto njegovog životnog i naučnog sučeljavanja.

* * *

A onda dolaze neke loše godine. Nakon diplomiranja,  Zoran Dimić, svršeni student filozofije sa visokim ocenama, za život je bukvalno zarađivao prevodeći sa i na strane jezike. I čekao priliku. Sreća što je uporedo sa studijama učio jezike i sa lakoćom se sporazumevao i sve češće pisao na nemačkom, engleskom, italijanskom i novogrčkom.

– I onda se događa Učiteljski fakultet u Vranju, koji  je 1996.  tražio  asistenta za filozofiju. Otišao sam na razgovor kod tadašnjeg dekana Bore Stanimirovića. Razgovor, bogami, i  nije dugo trajao, a završio se dekanovim rečima: „Dođi sutra na posao“ - seća se Dimić.

Sa prvim radnim danom na vranjskom fakultetu, Zoran upisuje magisterijum iz predmeta Filozofija vaspitanja i obrazovanja, na temu: „Sloboda i vaspitanje u Fihteovoj filozofiji“.

Svaki ispit, a bilo ih je osam u toku magistarskih studija, Zoran je uspešno položio, ali još važnije – pretočio ih je u pisane radove koji su objavljeni u svim  jugoslovenskeim filozofskim  časopisima. Tokom ovih studija, Zoran, koristeći nemačku DAAD stipendiju, provodi  šest meseci u nemačkom gradu Tibingemu, na istraživanjima vezanim za magistarsku tezu.

Na beogradskom Filozofskom fakultetu magistrirao je kod profesora Zdravka Kučinara 2004.

* * *

Od samog početka, a i tokom studija Dimić je shvatio da se u nauku jedino može ako si pored redovne nastave u dosluhu sa Evropom i svetom u oblasti razvoja filozofskih pravaca. To je jedino mogao povremenim odlaskom u inostranstvo i prisustvom predavanjima na tamošnjim fakultetima filozofije. U neku ruku  je to bilo olakšano jer je veoma dobro ovladao stranim jezicima. Kockice  njegove želje se vremenom sklapaju i vrlo često boravi u inostranstvu i gostuje na tamošnjim filozofskim fakultetim. Predavanja, iz oblasti  kojom se bavi, držao je u Nemačkoj, Japanu, Turskoj, Čileu, Hrvatskoj. U želji da gradi sopstvenu međunarodnu karijeru, Dimić se sve više uključuje u evropske tokove filozofske nauke. Zahvaljujući profesoru Barbariću sa zagrebačkog Sveučilišta Zoran je uspostavio izvanrednu saradnju sa Krištof Azmutom, svakako najvećim poznavaocem Fihteovog učenja. Sa Azmutom  radi na projektu 'Filozofija kao učenje'.

Njegova oblast zanimanja je moderna filozofija i filozofija vaspitanja i obrazovanja, što ima uporište u Fihteovom učenju. Poslednjih godina Zoran Dimić sve više tekstove piše na stranim jezicima, ponajviše na nemačkom i engleskom. Upravo radi na novoj knjizi „O važnosti slušanja“, koja je u kontekstu obrazovanja i vaspitanja, na engleskom jeziku i za stranog izdavača.

 

* * *

- Moram priznati, na ispitima sam strog i zahtevan. Ispiti su uvek usmeni i to je prilika da  saznam koliko student zaista zna. Ispit treba da bude priča, da svoje odgovore studenti baziraju na argumentaciji. Studije na filozofskom su visokomotivisane i od samog početka stvaraju intelektualce. Istini za volju, do sada nisam imao urgencije sa strane. To isto važi i za Vranjance, pogotvo što na ispitu ne znam ko je iz mog grada - objašnjava Dimić.

* * *

Kada bi se i desilo, u nekom eventualno novom životu zanimanje ne bi menjao.

- Možda bih ranije otišao  u inostranstvo, s namerom da se vratim i  pokušam da stečena  iskustva iz stranih zemalja primenim u Srbiji. Mislim da se nisam dovoljno usmeravao na međunarodnu naučnu zajednicu, jer ona znači potvrdu onog što radiš.

- I jesam i nisam zadovoljan. Životno sam se ostvario i mislim da sam nešto uradio u svojoj struci. Naravno, ostaje ono uobičajeno, izanđalo od upotrebe – ''moglo je i bolje''. Raduje me, naravno, što se moji tekstovi, a njih je sve više, čitaju u inostranim naučnim krugovima i ponosan sam  kada me neki 'čitalac' pozove. Onda znam da sam tekstom pobudio nečiju pažnju.

Na kraju reče da našim sistemom školovanja i nije zadovoljan, reforme moraju biti istinske i korenite. A kada je reč o univerzitetima, oni nemaju svrhu sami po sebi, jer na univerzitetima se stvara budućnost jednog društva. Od njega i bukvalno zavisi kakva će nam zajednica sutra biti.

 

 

Porodica preko skajpa

Dobro je poznato da uspeh prate  žrtve. Najveće žrtve uspešnih ljudi su gotovo uvek njihove porodice. Bez podrške porodice uspeh nije moguć. Međutim, kaže naš sagovornik, najteže pada saznanje da deca to ponajviše osećaju.

-U konkretnom slučaju moja ćerkica Jana, koja iduće godine treba da postane đak-prvak, je bukvalno rasla bez mene. Dok je stasavala, prvi korak iskoračila, dobila svoje prve zube i izgovorila prve reči, ja sam bio na jednom od studijskih putovanja negde u svetu. Naravno, uspeh raduje, ali praznina u doživljavanju prvog Janinog nazeba, prvog uvojka kose, prvog pada ne može ni uspeh da nadomesti.

Sećam se, ali zaista je tako bilo, zahvaljujući modernoj tehnologiji ja sam, verovali ili ne, rast moje Jane često pratio putem skajpa. Ne znam da li da se zbog toga stidim, ili da se zahvalim kompjuteru što sam, iako negde u svetu, bio sa svojom Janom koja je odrastala u Vranju pored svoje majke Katarine.

Mislim da sam bio u Italiji, u Milanu kada sam, opet uz pomoć skajpa, saznao da je Jana pala i razbila nos. Njeno lečenje i previjanje pratio sam na skajpu!

Znam da se takva žrtva supruge i ćerke ne može novcem platiti, zato sam pokušao bar malo da se iskupim što kada sam Jani bio potreban nisam bio sa njom. Zbog toga smo kolima supruga Katarina i miljenica Jana, bili na tronedeljnom proputovanju po zemljama Evrope. Da li je to bila adekvatna nagrada za vreme provedeno bez mene - nije; ali bar koliko toliko nadomestio sam bar malo porodičnog druženja. Danas  je, čini mi se, drugačije, mnogo drugačije. Ali za sve ono što su mi pružali nije dovoljno  reći – hvala.

 

Zagrebačko Sveučilište

Nepunu godinu nakon sticanja titule magistra nauka, Zoran doktorske studije, sa tezom „Rađanje ideje univerziteta“, upisuje na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu i to zbog profesora Branka Despota.

– Ovaj  profesor i akademik, priznat je u svetu kao ekspert za nemački idealizam, koji se bavi  i  problemom univerziteta kao visokoškolske institucije.  Iskreno sam želeo da doktorskom tezom sebi i svom radu otvorim vrata u međunarodnim okvirima i zato sam se opredelio za Sveučilište u Zagrebu. I, vreme će potvrdiiti, nisam pogrešio- naglašava Dimić.

Pred komisijom koju su činili već pomenuti akademik Despot, Lino Veljak i Damir Barbarić 2010.godine odbranio je svoju tezu i svom imenu pridodao titulu doktora filozofskih nauka.

-To ni u kom slučaju ne znači kraj, već samo početak novog učenja, traganja, istraživanja i dokazivanja  stečenog znanja. Tim više što sam, uz pomoć članova komisije, svoju tezu promovisao, ponajpre, u nemačkim naučnim krugovima. U međuvremenu od 2002. počeo sam i honorarno da radim na Filozofskom fakultetu u Nišu, gde sam danas docent.

Stipendiju Evropske komisije „Erazmus plus“, kao postdoktorsku individualnu stipendiju dobija 2015. Istraživački rad je obavio u Milanu, na tamošnjem državnom univerzitetu.

 

ZutoCvece