PRIČE IZ MOJE ULICE: DEVET JUGOVIĆA

Kuća puna sveta

SANKANjE NIZ ULICU
Sa asfaltom, izgubljen je izgled ulice koji je odavao stari duh minulih vremena kojih se žitelji rado sećaju: Svežine koju je leti donosio vetrić sa Pržara, pomešanu sa mirisom jorgovana, sedeljki u senci razgranatih dudova, mesečine.
- Bilo je klupa ispred svake kuće, uveče su žene u džakovima iznosile travu pa je drobile za svinje. Skoro svaka kuća čuvala je po neku životinju. Svinje, ovce, koze, krave. Bašte su bile velike, sa cvećem koje su žene negovale i uživale u tome što rade. Poštovanje koje je postojalo među komšilukom, zadržalo se i danas, samo je druženje nestalo. Pošto smo u to vreme prvi kupili televizor, cela ulica je dolazila kod nas, kuća je bila puna sveta, smeha, bilo je mnogo lepo - priseća se gospođa Vida.
Ona je radila u kafani Evropa u kojoj je ponedeljkom bilo najviše naroda.
- Tada je svirao Bakija Bakić i kafana je bila prepuna, ljudi su umeli da uživaju, meraklijski, bez ikakvih nereda kakvi se danas dešavaju. Ni običan izlazak u kafanu nije kao što je bio - kaže ona.
Njen sin Nebojša Ivković evocira uspomene na nezaboravno sankanje niz glavnu ulicu do mesta gde je danas spomenik najpoznatijem trubaču ovih prostora.
- Sneg napadao, prekrio sve, uzmemo sanke pa niz ulicu, čik da vidite kako je to izgledalo. Vozila nigde, milina jedna za decu – priča on.
Srećan je što živi baš u ulici Devet Jugovića iz nekoliko razloga.
- Tu nam je Beli most, crkva Sveta Petka, onda Bakija, koji predstavlja muziku i naš grad, uvek je veselo. Ono što karakteriše Vranje, oko nas je - ističe Nebojša.
Uiica je bila prepuna loznica, poljoprivredom se bavila svaka porodica. Glavni izvor prihoda u to vreme bio je duvan. Pričaju meštani da je ujutru bilo utrkivanje ko će prvi da iznese sušnice sa duvanom.
SLOBODNO VREME
- Bilo je više slobodnog vremena, vodili su se dugi razgovori, najviše oko poljoprivrede i vinogradarstva, ko je kakvu rakiju ispek’o, pa degustiranje iste. Drvenom pirajkom žene su na reci ispod mosta prale veš, toliko je voda bila čista. I deca su se tu kupala. U blizini je bila stara vodenica, a na kamenu se mlelo brašno, nije se moglo kupiti u prodavnici. Ljudi koji su dolazili sa sela, najčešće iz Poljanice, ostavljali su svoje konje u štalama koje su se iznajmljivale, pa ponekad i prespavali tu, u zavisnosti od obaveza - priča Miodrag Dimčić.
Kaže da zbog Belog mosta dolaze ljudi i iz drugih gradova, slikaju se, ili u parovima sede na klupicama. Dolaze i slikari inspirisani prirodom i lepotom mosta ljubavi, kako se još naziva.
Porodica Ivković koja se doselila u ovu ulicu pre petnaest godina kaže da je naišla na srdačnost komšiluka, odlično se slažu sa svima, a najvažnije im je to što su se njihova deca uklopila.
- Ulica je izuzetno mirna, poštovanje među ljudima je prisutno. Deca imaju svoje drugove iz ulice, nijednoj svađi nismo prisustvovali svih ovih godina. Za vreme Uskrsa, na Veliki petak, ulica je od jutra do mraka prepuna ljudi. Tradicija je da deci kupimo šećernu vunu i svilene bombonice, širi se radost celom ulicom - kažu Saša i Dragana Ivković.

BELI MOST
Beli most ili most ljubavi, kao jedna od najznačajnijih turističkih atrakcija i kulturna znamenitost Vranja nalazi se u ulici Devet Jugovića. Most je spomenik velikoj ljubavi između Selim-begove kćeri Ajše i čobanina Stojana, koji je prema jednom od predanja svakog jutra pevajući pored Selim-begove kuće terao stado na pašu. Iz svoje sobe, iza zavesa, posmatrala ga je Ajša i zaljubila se u njega. Vranjskom čaršijom je ubrzo počela da se prenosi priča o ljubavi između lepe i Ajše i čobanina Stojana. Tako dođe glas i do ušiju Selim-bega, koji je primetio da mu se kćer iskrada iz kuće. Kada je jednog dana zatekao Stojana i Ajšu zagrljene kraj reke pokušao je da ubije srpskog pastira. Međutim, usmrtio je sopstvenu ćerku koja je svojim telom zaštitila mladića kojeg je volela. Kada je Stojan video da je njegova ljubav mrtva, oduzeo je sebi život. Na mestu gde se odigrao događaj, podignut je most, a na njemu su postavljene ploče, tarih, sa turskim i arapskim natpisima koji u prevodu glase: „Proklet neka je onaj koji rastavi što ljubav sastavi“ i „Ovaj most podiže hanuma Ajša da joj Bog oprosti njene grehe i grehe njenih roditelja”.

BAKIJA
U istoj ulici živeo je majstor trube Bakija Bakić. Bio je višestruki osvajač titule Prva truba Sabora trubača u Guči. U njegovoj kući danas sa porodicom živi unuk Bakija, koji je ime dobio po svom dedi.
- Naš deda je imao deset godina kad je počeo da svira trubu. Obožavali smo da ga slušamo. To je lek za dušu. Učio je i nas sviranju. Njegov talenat je bio preveliki, tako da je brzo preuzeo vođenje orkestra od svog oca, našeg pradede Fejze. Ponosni smo što smo njegovi unuci. Nikada nećemo da prestanemo da čuvamo uspomenu na njega - kažu unuk Bakija Bakić i unuka Nerga Asanović.
U Gornjoj čaršiji mu je 2006. godine otkriven spomenik. Svoj orkestar je vodio uspešno više od pola veka.

ZutoCvece