PRIČE IZ MOJE ULICE: SIME POGAČAREVIĆA

Sve možeš, samo tuđu ženu ne diraj

Kuća pripada staroj vranjskoj porodici Lepojci. Sreten Stamenković Lepojac bio je poznati šnajder, a njegova žena Zorica (90), najstarija je meštanka ulice. Njen sin Miodrag i unuk Milan ispričali su nam čega se sve sećaju iz prošlih vremena.
- Bezbrižno je vreme bilo. Detinjstvo pamtim po tome što sam sa drugovima uzimao trešnje i višnje iz komšijskih dvorišta, a oni se „pravili“ da nas ne vide. Bilo nam je zanimljivo, smejali smo se na sav glas onako ukapani od voćnog soka. To nam je predstavljalo neku vrstu igre. Pritom, nikome nije smetalo, „deca k’o deca“, govorili su stariji - priseća se Miodrag Stamenković.
Dodaje da se šezdesetih godina moglo na prstima jedne ruke nabrojati broj automobila koji bi prošli ulicom dnevno, deca su bez problema igrala fudbal i lepo se družila. Bila je to prava idilična slika prošlih, srećnijih vremena.
Unuk Milan pamti kad se igrao žmurke i koliko je tada bilo na ulici življe nego što je danas.
- Mnogo je dece bilo, sad jeste ulica prometna, u strogom je centru grada, ali samim tim izgubila je onaj duh koji je imala. Hladnije je, sumorno, vremena se menjaju i to se baš oseti. Nema okupljanja kao ranije, samo je na leto malo drugačije kad dođu studenti, ovako prava pustoš - kaže Milan Stamenković, koji sa svojom baka Zorom voli da provodi slobodno vreme.
Kao veliki problem izdavaja parkiranje vozila, mnogo je gužve, pogotovo subotom, kada je i kretanje nemoguće.
- Otuđili su se ljudi. Pamtim kad mi je otac pričao da je u njegovo vreme sve bilo moguće. Slobodno se uzimala voda iz tuđeg bunara, voće se bralo kao da nije u drugom dvorištu. Ma sve može, samo ženu tuđu ne diraj - šaljivo priča Milan.
- Nema više sloge među ljudima. Ranije su zimnicu svi pravili u jednoj kući, taranu mesile domaćice zajedno pa sušile na ulici. Sad svako taj posao obavlja samostalno. Kao deca, išli smo da se igramo u dvorištu kuće Sime Pogačarevića, kad je tu živela njegova sestra. Danas se vodi skroz drugačiji život. Deca su nezainteresovana za ulicu, nema igrarija kao ranije. Sa komšijama se retko viđamo, ali sa svima imam super odnos zasnovan na kulturnom pozdravljanju “dobar dan komšija, kako ste…” - priča Jelica Antić Komnenović.
Meštani ističu da nema ništa previše značajnog u ulici, na kružnom toku podignut je spomenik Simi Pogačareviću i ulica je specifična samo po njenom imenu. Mnogo je lokala, najviše radnji sa pogrebnom opremom. Tu je apoteka, radnja u kojoj se prave torte i kolači, prehrambene prodavnice, knjižara, mnogo je lokala, pa se zbog toga izgubio izgled kakav je ulica imala ranije. - sa kaldrmom, drvećem u nizu i česmom sa koje je cela ulica uzimala vodu, na uglu Sime Pogačarevića i Hajduk Veljkove.
- Ulicom su najviše prolazili konji. Kod OŠ “Jovan Jovanović Zmaj”, bio je veliki drveni most ispod koga je prolazila reka. Veoma malo je ostalo starosedeoca, nema više starih kuća. Duh starog Vranja je nestao i ne liči više na onu ulicu kakve se ja sećam. Svaka kuća imala je jorgovan, cveće bugarče, a sada je sve pretvoreno u beton. Bilo je lepše sa svim tim baštama raznih boja od cveća i prijatnih mirisa - priča Ivanka Škobalj Micko, iz porodice Mickovih.
Rodonačelnik te porodice bio je Rista Antić koji je u mladosti mnogo voleo da se šali i na pitanje “Risto, šta radiš?”, odgovarao “menjam pare, menjam žene, mic po mic”. Tako je, kaže Ivanka, dobio nadimak Micko po kome su i dan danas njegovi potomci prepoznatljivi.
Ulicu su obeležile porodice i pojedinci: Seredarci, Lepojci, Čilinci, Durdinci, Mickovi, Buščiki, Guljini, Grnčarci, Mačinci, Lepezanci, Žbevci, Rakovci, Koldžici, Ćurčijci, Pižinci, Totorejci, Dejanci, Burčini, Ranđelovi, Perunika, mlekar Borko Antanasijević…

KPJ
Ulica je dobila naziv po narodnom heroju Simi Pogačareviću koji je 1941. godine poginuo u sukobu sa okupacionim snagama bugarske vojske i policije. Bio je pokretač otpora protiv fašizma i sekretar okružnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. Živeo je u svojoj kući, u Beogradskoj ulici.

ZutoCvece