AUTOBIOGRAFIJA O DRUGIMA: TAMARA MILOŠEVIĆ GRBIĆ, NOVINARKA, POMOĆNIK DIREKTORA KT ZA JUG SRBIJE

Fenjer na južnoj pruzi

SUROV SVET: I svaki put kad siđete sa autoputa posle skretanja za Leskovac, pa nastavite putovanje Grdeličkom klisurom i pogledate u predele koji vas prate, pomislite kako ovde živi neki „surov“ svet. Kažu neki, kakva priroda takvi ljudi.

Međutim, istina je sasvim suprotna. Taj svet je spoj bezbrojnih istorijskih ukrštanja, sudaranja, mešanja, naviknut na stalna previranja, sačuvao utisnuti pečat prošlih vremena u svakoj ulici i kući. Svuda u svakom kutku lebdi duh vremena, orijenta, a vazduh i usred zime ima miris ranog proleća I stalno se čini da cvetaju ruže. Kad pomislim na gradove pomislim na ljude. I to upravo one koji nikuda nežure i uvek imaju vremena za druge. Neki bi rekli možda i previše vremena za druge jer svi o svima sve znaju. Tamo nema tajni.

Vranje! Bas taj grad najbolje oslikava spajanje prošlog i sadašnjeg vremena. Grad koji diše svakim slovom napisanim perom Bore Stankovića. I sve u njemu podseća na vreme kada su se istok i zapad sreli i svoj trag zauvek utisnuli u kulturu življenja. Živopisana naseobina jedini je grad u našoj zemlji koji ima most ljubavi. Beli most spomen zabranjenoj ljubavi između srpskog pastira Stojana i turkinje Ajše. Na njemu stoji ploča u kojoj su uklesane reči “Proklet nek je onaj koji rastavi ono što ljubav sastavi”.

DOBRODOŠLICA: Suvišno je da pričam o tome koliko Vranjanci vole svoj grad, pa valjda kao i svi mesto u kome žive i grade svoj put stvarajući sebi komad sreće, ali mislim da su oni uspeli u nečemu što su drugi veliki gradovi prvo izgubili. Uspeli su da otvore kapije svojih kuća za svakog gosta, jer ovde je dobro došao svaki putnik namernik, ma sa koje strane sveta da je stigao, I zaključaju i posesivno sačuvaju tragove prošlosti i tradiciju.

Ne spadaju oni u one što vrat izvijaju i sanjaju da se presele u neki veći ili one koji se dive tome što dolazite iz velikog grada. Boraveći među njima zapitate se šta je to toliko dobro ovde kad su uspeli da sačuvaju osmeh. Možda je to zbog vode koju piju ili hrane koja se topi u ustima, ili možda zbog toga što istrajavaju u ljubavi prema svemu što rade.

NIJE ZA OČI: U prvim godinama dvadeset prvog veka na zvaničnoj interent prezentaciji Vranja bilo je zapisano: “Nek svak - ko u Vranje dođe, pričuva dušu da mu se nAnchore istopi, jer u u ovom gradu ima nešto što nije za oči da se gleda, a ni za ruke da se dohvati, a ni za pamet, nego samo za srce i dušu, i to dvoje ovdje treba pričuvati”.

Na jugu Srbije od Medveđe preko Vladičinog Hana, Vranja, Bujanovca i Preševa, najlepše su bašte išarane bojama koje nijedan slikar ne bi i pored svog umeća i talenta uspeo da naslika. Pašnjaci i šume koje skrivaju šćućurena sela u kojima se deca igraju lopte i svih onih igara kojih su se njihovi vršnjaci zadubljeni u moderne tehnologije odrekli, ili samo u tragovima ponekad kad ih nateraju roditelji. Gde god da se zadesite i šta god da vam je potrebno svi će vam prići, neće okrenuti glavu ako vam nešto zatreba. Kao što rekoh, imaju oni vremena za sve.

JUŽNjAČKA UTEHA: Kažu da ako tražite ono što je istinito ne tražite ono što je poželjno. Južnjaci najbolje razumeju ovu misao. Ne govore neistine ali ni istina nikad nije cela. Ipak data reč zauvek je data i biće ispoštovana. Kako u većini ovih mesta zajedno žive Srbi i Albanci, interesantno je koliko su jedni od drugih takoreći “pokupili” osobina. Osim u veri i menataliteu nema mnogo razlika. Iako neki gradovi na jugu Srbije spadaju u nerazvijene opštine na obroncima istih, podignute su najlepše vile kao iz inostranih časopisa. I to i jesu sazidali oni koji žive i rade negde daleko. Kuće su skoro uvek zatvorene, usamljene i u njima najčešće niko i ne živi. Ipak ovde u jednoj ulici naslanjaju se kuće stogodišnje i nove uz moderne zgrade sa ne baš puno reda.

BUREK U BUJANOVCU: Ne mogu da ne pomenem da se u Bujanovcu pravi najlepši burek koji ćete ikad pojesti. Nasmejani, majušni čovek, Isa, Goranac, koji u svojoj radnji drži fotografiju Šar planine sa koje je došao on ili njegovi preci, ugosti svakog servirajući burek kao carsku trpezu. Duhovitost je karakteristika Bujanovčana. Oni vole da kažu da su sportski grad jer su u čuveni španski klub poslali svog trinaestogodišnjeg košarkaša Bernarda Morinu od koga su, kako su pisale neke beogradske novine, i “Zvezdina deca uzimala autogram”.

DRAGO KAMENjE: Tamo gde raste poludrago kamenje i gde se vadi zlato, nikla je krajem 19. veka i prva škola u Medveđi. Kažu da je ovaj kraj iznedrio i veliki broj intelektualaca kojima se može pohvaliti retko koja brđanska oblast u Srbiji. Stanovnici Medveđe ponašaju se odmereno sa puno dostojanstva, negujući svoj odnos prema zajednici.

Mali pogranični grad Preševo uskih jednosmernih ulica sa puno zanatskih radnji najautentičnije je zadržalo duh prošlog vremena, koje se ogleda u načinu ponašanja, oblačenja i ophođenja.

Ne bih umela da završim ovaj tekst drugačije do konstacijom da je jug Srbije smešten u dušama ljudi u prirodi, nebu i suncu koje se ovde probije i kroz najgušće oblake. A tamo gde ima sunca i teške stvari ne izgledaju tako strašno. Možda je to razlog zašto svi izgledaju zadovoljno.

PROFIL:

Ne spadam u ljude koji vole da govore o tome gde su i šta radili, kolika i kakva im je biografija. Ipak, ako moram da kežem nešto o sebi, a da se to odnosi na posao koji radim, reći ću da sam uspela kao novinar da napišem nekoliko dobrih tekstova, a sada radim na jednom odgovornom mestu. Svako ko radi za svoju zemlju trebalo bi da bude ponosan na svoj profesionalni uspeh. Ipak, uspesi u životu se mere nekim drugim jedinicama. Skoro uvek jedino je bitno kakav si čovek i koliko možeš da pomogneš drugim ljudima. Možda je dovoljno da kažem da se trudim da sledim taj put.

ZutoCvece