INTERVJU: RADOSLAV LALE MOJSILOVIĆ, POLITIČAR

Ne strahujem za svoj život

KAKO NAS JE VELjA PREVARIO
VRANjSKE: Kako je uopšte došlo do toga da postanete najmlađi narodni polanik odavde ikada, sa 29 godina?
MOJSILOVIĆ: Mislim da su u pitanju rezutati koje je Nova Srbija, stranka kojoj sam tada pripadao, postigla na izborima. Smatram da je kod Velje Ilića (šefa stranke) prevagnulo i to što nas je prevario 2004. godine, kada nam je uzeo pobedu na izborima koju je tadašnja opozicija ostvarila nad SPS-om. I smatram da je to bio vid Veljine kompenzacije prema Vranju.
To je bilo odlučujuće?
- Ima i mnogo drugih priča, ali mene najviše boli što smo došli do toga da se izbori u Srbiji održavaju na način na koji se održavaju, i da glas vredi 1.000 dinara ili džak brašna. Ono što je dovelo do toga da se promeni moja svest i da ja praktično krenem stranputicom je situacija koja u zemlji vlada posle 5. oktobra.
Uvek ste bili neposlušni dečko vranjske politike. Kako je došlo do toga da nikada niste uspeli da se uklopite u establišment, ma kakav on bio?
- Čovek se lomi u životu. I u trenutku kada sam bio poslanik bio sam opozicija. Ali je nesporno da pozicija poslanika nosi privilegije, ali ja nisam uspeo da se uklopim. Ali, u nekom času čovek se prisabere, ozbiljno razmisli i počne da se kaje zbog nekih stvari koje je uradio ranije. Jednostavno, čovek više ne želi da učestvuje. Meni se ta katarza dogodila kada sam dobio dete. Rekao sam: „Ne, neću više da učestvujem u toj prljavoj igri!“
A igra je prljava?
- Izuzetno. Eto, sam 5. oktobar. Svesni smo toga je Vranje bilo pod posebnim pritiskom, ali smo morali da i ovde dovedemo reforme. Ali ne, već u noći 5. oktobra počele su izdaje, počela je komunikacija sa ljudima iz tadašnje vlasti. Pre svega mislim na tadašnjeg čelnika DS Čedomira Stanimirovića. Na bazi toga je osujećeno i preuzimanje RTV-a, što je u tom času bio sasvim legitiman metod. Ljudi koji su se sa nama borili, a izlazili su na ručkove i večere sa vlastima, zavideli su im samo na privilegijama. A mi smo im, zbog svog neznanja i poltronstva, to dozvolili.
Pa šta su mislili?
- U njihovoj glavi bilo je samo kako da i oni dosegnu te privilegije za sebe, ništa više. Da skinemo njih i zauzmemo njihove pozicije, i ništa drugo da ne radimo. E, onda sam se ja pokupio iz Vranja i otišao da završim fakultet.
Posle toga ste se vratili u Vranje?
- Da, da nastavim borbu, što je i rezultiralo pobedom na izborima 2004. godine. Može se reći da sam slučajno ušao u Novu Srbiju, u vreme kada su postojale samo dve opozicione stranke, NS i DS. Struktura DS-a mi se nije dopadala, upoznao sam Velju Ilića i smatrao da je pošten i uspešan čovek. U to sam verovao sve dok Ilić nije postao ministar.
PRIVATNO-POSLOVNO PARTNERSTVO
Šta se tada promenilo?
- Videlo se to po njegovom ponašanju prema ljudima i abnormalnom bogaćenju. Prvi sukob smo imali prilikom formiranja vlasti 2004. godine. Tada su nas optuživali da smo spremni da izdamo opozicioni blok koji je trebalo da preuzme vlast u Vranju. Pitao sam sve: Jeste li spremni da pružite ruku da nećete izdati? Rekli su da su spremni, a videlo se da nisu. Tada je došlo do niza pogrešnih poteza, a mene je Velja Ilić zvao i rekao, citatno: „Ko si ti da zbog tebe padne Vlada Srbije?“ Ja sam samo odgovorio:“ Ako će da padne zbog nekog Laleta, ne treba ni da postoji“. Spustio mi je slušalicu, a onda su uporno zvali moju majku, i preko nje pokušavali da me slome. Bez uspeha, naravno.
Na kraju, svi su podlegli pritiscima?
- Osim nas i DS, kao i Karićevog PSS, ali to zato što ih nisu hteli u vlasti. Najveća greška se dogodila kada je DSS prodao čitavu priču, što je Nenad Nedeljković podneo ostavku na mesto predsednika Skupštine. To nije smeo da uradi, bez obzira na sve. Kad uđeš u politiku, mora se ići do kraja. Izašao je iz DSS, ali nije bilo dovoljno odbornika za njegovu smenu. Čak i posle propasti demokratskog dogovora, sve je moglo biti drugačije da on nije postupio kako je postupio. Kasnije, takođe pod raznim pritiscima, i ja sam popustio u nekim svojim stavovima i dozvolio da moji saradnici postanu ljudi koji to nisu zaslužili.
U kom času se približavate kontroverznom biznismenu Goranu Tasiću Gogčetu?
- To je bilo negde 2004-2005. godine. Ali, ima tu pogrešnog mišljenja oko toga. Sve odluke donosio je Odbor, tako da niko, pa ni Tasić, nije imao presudnu ulogu. Ja neću da krijem da je on mnogo pomagao stranci, na svaki način.
Finansijski?
- Finansijski, ali i u organizacionom smislu, to je nesporna činjenica. Ali, nikada se nije mešao u neke važne političke odluke.
Ali, pamti se, on je u to vreme ulazio u kanelariju gradonačelnika Stojčića bez kucanja, dok ste vi recimo u Gradskoj upravi štrajkovali glađu?
- To je više pitanje za Stojčića. Znam da je tako ulazio i kod drugih gradonačelnika. Možda i danas tako ulazi, to uopšte nije isključeno.
Nekako u vreme najveće političke aktivnosti vi ulazite u biznis. Da li su te dve stvari povezane?
- Ne bih mešao politiku i biznis zbog činjenice da se time bave samo oni koji su na vlasti, a ja to nikad nisam bio. Da su „Vodogradnju“ kupili u vreme kada sam ja bio vlast, pa da razumem. Ovako, nema veze. Zvali su me ljudi 2007. godine kada su kupili „Vodogradnju“, i ja sam ušao u taj posao. To su bili lični kontakti. Ja sam tamo bio samo predsednik Nadzornog odbora.
Vi ste nezvanično vodili firmu, a vaši ljudi iz NS su bili na zvaničnim funkcijama?
- Ne, ti ljudi su prvo došli u firmu, pa u stranku. Eto, i pokojni Stojan Dimćić iz SPS-a bio je na čelu UO firme, što samo pokazuje da nikada nismo mešali politiku i preduzeće. Ni na koji način nismo vezivali politiku i poslove, i možda se samo tako činilo zbog moje ličnosti.
Pa, ko je kupio „Vodogradnju“? Bivši košarkaš Goran Grbović?
- Ne, bila je to firma „Evropa plus“ iz Beograda. Na kraju, „Vodogradnja“ je zapala u krizu kao i čitava građevinska industrija u Srbiji. Imali smo velika potraživanja i od države i od preduzeća čiji smo bili podizvođači. U toj situaciji i ako naplatiš, to više nema vrednost. Nama su dugovali oko 35 miliona, a PZP, ili tadašnja „Nibens“ grupa, potraživala je od države 36 milijardi dinara. A mi smo bili njihovi podizvođači.
Kako se to završilo?
- Raskidom privatizacije zbog smešnog duga od tri miliona dinara. Uopšte nismo bili dužni, bili smo na nogama. Ali, kada je firmu preuzela država, počelo je naglo propadanje „Vodogradnje“. Kada smo je preuzeli, firma je dugovala 60 miliona, uzeta nam je sa dugovima od 10 miliona, a za dve godine dugovi su im narasli na 300 miliona!
Da li je čitav taj posao sada predmet nekih sudskih sporova, u smislu vaše odgovornosti?
- Bila je tu masa nekih postupaka protiv mene i drugih čelnika, i masa je okončana ili u istražnom postupku ili kasnije oslobađajućim presudama.
Ima li to veze sa vašom bliskošću sa donedavnim šefom policije Slađanom Velinovićem?
- U kom pogledu?
Pa da se imali nekakvu zaštitu policije u tim istražnim postupcima?
- Imao sam super zaštitu policije! Pa sve prijave su podnete baš u Velinovićevo vreme. Sve što je radila policija ili Tužilaštvo. Ne vidim neku zaštitu sa njegove strane, u bilo kom pogledu. Mislio sam, i dan danas mislim, da je Velinović pošten i čestit policajac, koji neku vanzakonsku zaštitu ne bi pružio ni svom rođenom bratu.
Ali, veruje se da je on vama pružio odlučujuću podršku u zaštiti vašeg života u sukobu koji ste imali s Goranom Tasićem Gokčetom?
- Ne, nikakvu zaštitu nisam imao. Slobodan sam građanin, slobodno se krećem, uvek sam dostupan, nema tu problema... Čovek je samo uvek na profesionalan način pružao profesionalnu pomoć, kada je ona bila potrebna.
Kako je ustvari došlo do konačnog sukoba između Tasića i vas?
- To je mnogo puta ispirčana priča. Drugom prilikom.
Čekajte, nije li tu reč o nekom zajedničkom biznisu?
- U suštini, kršlus je izbio oko posla, ali je to bila privatna stvar. Imali smo poslovne i privatne odnose, koji su posle rešeni.
KO JE UGASIO SVETLO
I više nemate problema sa Tasićem?
- Nikad nisam ni imao problema sa Tasićem. „Roknuću te“? Ne ide to tako. Sretnemo se i dalje ponekad u gradu, u Vranju to ne može da se izbegne. Stvar je na sudu, pa ćemo videti.
Ima li ta priča veze sa vašim odlaskom iz NS-a?
- Ne. Koliko znam, Tasić i Velja Ilić i dalje su bliski, i želim im sreću u njihovom druženju. Ja sam NS napustio, pismeno, 2012. godine, vratio pečate centrali, i za mnom su, koliko ja znam, otišli svi, samo ne znam ko je kao zadnji ugasio svetlo. I dalje ne znam da li NS na ovim prostorima postoji, a verujem da joj je to sudbina i na nivou Srbije. To nije moja želja, niti to želim, ali način na koji Ilić vodi stranku, na koji se tamo donose odluke, i šta se sve tamo izdešavalo, govori da stranka neće da preživi. Dokaz tome je i katastrofa koju je Ilić na izborima doživeo u rodnom Čačku.
Ostali ste u politici?
- Ja sam sada samo običan član i glasač DS-a. Ne vidim ni jednu drugu stranku koja može bar približno da doprinese onome čemu sam ja težio celog života. Ali, i tamo se dešavaju određeni lomovi. Verovao sam da Dragan Djilas može nešto da uradi, ali ga se DS brzo odrekla, nažalost, i on je tamo neslavno završio. Zato sada nemamo opoziciju, a vlast drže neki manipulatori koji se pozivaju na prethodnu vlast od koje su zapravo duže na vlasti! Najveća je katastrofa što svi u Srbiji ćute, i niko ni na šta ne reaguje.
Posle svega, kajete li se zbog nečega?
- Eto, nisam ni suprugu zaposlio, a nije da nisam mogao. Kajem se. Ne zbog propuštenih prilika u finansijskom pogledu, da sebi nešto dograbim. To ne, i zbog toga mirno spavam. Od nikoga niša uzeo nisam. Ali se kajem zbog niza pogrešnih odluka koje sam doneo u životu, zbog toga što sam neke ljude možda povredio, a nekima drugima dao na značaju, a koji su me koštali i političke karijere i svega. Na kraju, to je dovelo i do toga da nisam ostvario svoj cilj, da Vranje bude normalan grad.

SUKOBI
Šta je to u vašem političkom biću što vas stalno tera u sukobe sa bliskim saradnicima? Napustili ste „Otpor“, Novu Srbiju... Prekinuli ste saradnju sa Irićima, advokatom Stojkovićem, Goranom Tasićem, Slobodanom Nešićem...
- Nisam se nikada lično svađao ni sa kim. Nisam napustio „Otpor“, nego počeo da se bavim politikom. Ali, i dalje sam otporaš. Dolazilo je do toga da sa nekim ljudima imam različite poglede na situaciju. Sada vidim da sam i ja često grešio. Mogu to da pripišem i svojoj mladosti i svojoj gluposti, jer u datom trenu nisam donosio prave odluke i možda pogrešno birao saradnike.

NE OSEĆAM STRAH
Da li ste se nekada stvarno bojali za svoj život?
- U suštini, kad čovek prođe ono što sam ja prošao... Ne postoji čovek koji se ne plaši. Ali, moj strah od gubitka života sveden je na minimum. Nisam tip koji će da se cima zbog bilo čega, živi u strahu i gleda iza sebe. Desiće se ono što mora da se desi. Svakako da sam u određenom trenutku imao određene strahove, i to pre svega zbog porodice. Ali, sve se pregrmi. Za sebe lično, nisam osećao nikakav strah.

Sajam Zaposljavanja