AUTOBIOGRAFIJA O DRUGIMA: SKENDER LJATIFI, PUBLICISTA, PREVODILAC, NOVINAR I AZILANT

Pismo iz Belgije

KAKO REČE KANT: Na početku moram vam priznati da se jako plašim da ovaj moj tekst ne ispadne previše nostalgičan!

U teškim vremenima koja su, verujem , iza nas, potrudću se da se ponašam u skladu sa dva mišljenja, dva načela, koja sam naučao čitajući brdo knjiga, jer ipak pripadam generaciji koja je uhvatila poslednji voz moderne tehničke ere i koja se nikada nije zadovoljila znamenjima modela “brze hrane”. Jednu je davno izrekao čuveni nemački filozof  Imanuel Kant (1724 – 1804), a drugu sam nedge pročitao kao narodnu izreku.

“U ratu ne treba da se dese nepopravljive stvari” - rekao je Kant.

Ne bih se usudio da kažem da su se na prostorima bivše Jugoslavije, na žalost, desile neke nepopravljive stvari, ali verujući u energiju i pozitivnost balkanskih naroda, nadam se da se brojne teške situcije mogu prevazići! Ako ničim drugim, ono barem kopiranjem modela od drugih naroda koji su imali takva ili slična iskustva u bližoj ili daljoj prošlosti.

Mada, ne treba zaboraviti da kopija nikada ne može biti verna originalu! Time hoću da kažem da se, na balkanskim prostorima, i dalje suočavamo sa onim načinom ponašanja u kome političke elite rade onako, kako drugi žele da ih vide, a ne u skladu sa datom realnošću. Interesntana je ta naša ljudska sorta na ovom polju. Izgleda da samo ljudi imaju sposobnost da se pred drugima pretvaraju i da sakriju pravu, istinsku prirodu. Bilo kako bilo, sve dok traju nedoumice, i dok se oči zatvaraju pred realnošću, agonija ce potrajati još dugo i dugo...

 

SUNCE IZLAZI NA ZAPADU: A drugo mišljenje je jedna holandska poslovica koja kaže da “mali narodi treba da se paze velikih grešaka”.

S tim u vezi, rekao bih da me ova lepa misao uvek vraća među dva komšijska naroda – među Albance i Srbe. Na žalost, i ovde treba da se vatimo u prošlost. Prateći politički život u Srbiji s početkom 2000. godine do sada, uočio sam jednu sličnost ili iskušenje pred kojima su se Albanci našli u prvoj deceniji 20. veka, odnosno tokom poslednjih godina opstanka Osmanskog carstva na ovim prostorima.

Pre i tokom tog istorijskog perioda,  albanske elite su prospertitet svoje nacije videle jedino u privrženosti evropskom modelu, pa su na tom putu išle tako daleko da su izgradile mišljenje kako “Sunce za Albance izlazi na Zapadu”! Protivno tome što su Albanci na balkanskim prostorima bili pokretčka snaga osmanskog perioda, oni su ipak bili ubeđeni i odlučni u svom stavu da svoje snage preusmere na drugu stranu iako su u tom vremenu bili viđeni “istočnjačkom dioptrijom”.

Svestan sam da iskušenje pred kojom se danas nalazi Srbija nije lako, ali se rubikon mora proći...

 

U SKLADU SA REDOM I ZAKONOM: Kada sam pre deset godina došao u Belgiju, sa svojih deset knjiga i par ličnih stvari, pokušao sam da se ponašam kao pravi Evropljanin. U razgovoru sa ovdašnjim ljudima koji više slušaju a manje pričaju, pazio sam se dugih istorijskih priča po kojima smo mi Balkanci vrlo poznati, jer “uvek proizvodimo višak  istorije”! Tako, ponšajući se fino, nakon što sam naučio da sortiram kućno đubre, pošao sam na kurs integracije. Tamo su me, umesto istorije, čekale praktične stvari, a predavač nam je, nakon nekoliko  dana rada,  rekao u oči:

 “Vi ćete se truditi da se ponašate kao Evropljani, ali da znate, trebaće vam godine i godine da postanete pravi i istinski građani, koji će živeti i raditi u skladu sa redom  i   z a k o n o m”.

Naš instruktor je poslednju reč izgovorio tako lagano, kao da mu je ona tog trenutka izašla iz dna duše.

U tom trenutku, salom u kojoj smo sedeli, vladala je duboka tišina, a stari predavač, sa svojom urednom bradom, nastavio je sa porukama namenjenim nama, balkanskim gorostasima.

”Nekada ste tamo ‘proizvodili’ istorije, a sada ovde morate prestati da prozvoditi iluzije”.

Od toga dana niko od nas prisutnih, nije se više usudio da gospodina nešto pita što se tiče prošlosti ili da nešto ispriča iz prošloti. Svi smo se tako fino  skoncentrisali u sadašnjost i budućnost!

 

POSLE OSAM GODINA: Potom je došao period traženja zaposlenja. Sve je išlo kako treba, dok poslovođa mom prijatelju nije rekao nešto što ovome nije baš bilo lako da  prebrodi.

“Dobri ste vi radnici, ali morate prestati da se ponašate kao da ste nečije žrtve”.

I tako, malo po malo, domaćini su demontirali onaj deo naše prirode koja prema našim “naučnicima” datira iz turskog perioda. Ali, na našu žalost, od svih stranaca koji su nastanjeni širom Evrope, Turci su, kao vredni i marljivi ljudi, prvi prihvatili pravila novog života. Nema ovde grada veličine Preševa u kome oni nemaju svoje radnje ili gostionice.

Pre dve godine, nakon osam provedenih ovde, u inostranstvu, rešio sam da dođem u svoj zavičaj. Kada sam stigao, sa puno nostalgije prčao sam mojim drugovima i prijateljima o mnogim pozitivnim stvarima s kojima se svakodnevno susrećem tamo u Evropi. Zanimljivo, od njih sam uvek dobijao isti odgovor:

“Znamo mi to odavno”!

 

ČEKAJUĆI BALKANSKOG GODOA: A, iza tog “odavno”, uvek su se krili mitovi, priče, razne istorije... koje su polako i tiho gušile njihovu budućnost. 

I tako prođoše moje prve godine u tuđini. Još koji mesec pa ću zakoračati u pedesetu.

Uvek čekajući balkanskog Godoa!

 

PROFIL

Novinar i publicista Skender Ljatifi, rođen je 10. novembra 1967. godine u selu Kurbalija, opština Preševo. Završio je Višu mašinsku školu. Novinarstvom se bavio od početk devedestih, a za to vreme radio je u više medija na albanskom i srpskom jeziku. U jednom mandatu je bio i urednik RTV Preševo.

Od 2006. godine živim u Belgiji, gde je kao politički azilant stekao državljanstvo te zemlje.

Daleko od Preševa nastavio je da piše o zavičaju i za zavičaj. Uporedo se bavi i prevodom knjiga sa slovenskih jezika na albanski. Uskoro će mu iz štampe izaći prevod knjige “Ribari ljudskih duša” autora dr Đure Šušnjića. Knjiga će se pred čitaocima pojaviti na sajmu knjiga u Tirani, početkom novembra ove godine.

 

 

ZutoCvece