SEĆANjE NA ZNAMENITE VRANjANCE: VELIMIR HADžI-ARSIĆ

U žiži narodnog života

DEVET JEZIKA

Najznačajniji izvor o životu i delu Velimira Hadži-Arsića, svakako je njegova unuka Snežana Hadži-Arsić Novaković, koja živi u Beogradu i radi kao direktor Kompanije „Velefarm“.

- Moj deka – svedoči gospođa Novaković - Velimir Hadži-Arsić je rođen u Vranju, 07. oktobra 1892. godine. Sultana i Tomislav, njegovi roditelji su izrodili dvanaestoro dece, deset sinova i dve kćeri. Završio je Bogosloviju Svetog Save i, kao kraljev stipendista, upućen na studije u Englesku. U Oksfordu i na Sorboni je studirao sociologiju, a u Kijevu teologiju. Učestvovao je, sa svom svojom braćom, u Velikom ratu (Prvi svetski rat), služio je u sanitetskoj jedinici. Prošao je srpsku Golgotu preko Albanije, do Krfa i Vida. Jedno vreme je čak bio i u Italijanskom zarobljeništvu. Bio je nosilac Albanske spomenice i tu je značku s ponosom nosio na grudima, diskretno zaklonjenu, do poslednjeg dana svog dugog života.

Prvo nameštenje Velimira Hadži-Arsića mu je bila profesura u karlovačkoj Bogosloviji Svetog Save, u isto vreme kada je tamo službovao njegov drug iz detinjstva i blizak prijatelj Justin Popović. Zajedno su pokrenuli i uređivali časopis "Hrišćanski život" 1922.godine. Naizmenično su pisali komentare „Sa uredničkog stola“, poznate po oštroj kritici negativnih pojava u našoj Crkvi. Njihovo britko pero nije bilo po volji poglavarima crkve, pa je časopis posle pet godina zabranjen, a urednici po potrebi službe (ustvari "po kazni"), premešteni u bogosloviju u Bitolju. Svoju profesorsku karijeru je nastavio u Beogradu u Učiteljskoj školi.

Godine 1935. – nastavlja gospođa Novaković - su bivši urednici «Hrišćanskog života» u Skoplju pokrenuli "Hrišćansko delo - časopis za hrišćansku kulturu i crkveni život". Deka mi je poklonio prvu svesku ovog časopisa,  a pronašla sam podatak da je izlazio bar četiri godine. Posle Drugog svetskog rata profesor hrišćanske etike i morala, teolog, nije bio prihvatljiv komunističkom obrazovnom sistemu. Stoga je prerano penzionisan. Penzija mu je bila bedna, pa se izdržavao davanjem časova raznih stranih jezika profesorima i studentima medicinskog i farmaceutskog fakulteta u Beogradu. Imao je običaj da kaže da "čita" devet jezika, a perfektno je govorio najmanje pet, koliko ja znam (engleski, francuski, nemački, ruski i italijanski). Ostala četiri su jezici koji se proučavaju na studijama teologije. Ovaj svetski čovek i erudita nije prestao da uči i piše do poslednjih dana života. Pred njim je uvek bila otvorena neka velika knjiga na nekom od onih devet jezika, koje je pomno proučavao i iznova čitao. Redovno je držao predavanja u patrijaršiji i objavljivao radove samostalno ili u posebnim otiscima versko-naučnih časopisa. Strog kao profesor, oštar kritičar negativnih pojava u društvu i crkvi, istovremeno je bio izraziti kozer i vrlo duhovit čovek, omiljen u društvu.

Knjiga "Tajne vere i života: osnovno bogoslovlje" je napisana kao udžbenik veronauke. U okviru projekta "Rastko", međunarodnog projekta elektronske kulturne razmene i prve internet biblioteke na srpskom jeziku, ova knjiga je u celosti dostupna na internetu. Od ponovnog uvođenja veronauke u škole preporučena je kao nastavni materijal.

Celu svoju impresivnu biblioteku je ostavio kao legat Teološkom fakultetu u Beogradu.

Bio je oženjen vranjskom lepoticom Ljubinkom Cuparskom, sa kojom je izrodio Ljiljanu i Tomislava.

Profesor Hadži-Arsić je umro 2. decembra 1986. godine.

Ne mogu da odolim – završava gospođa Novaković - a da ne napišem da sam imala privilegiju da odrastam u krilu dva, možda najznačajnija Vranjanca dvadesetog veka, od kojih je jedan kanonizovan u sveca, a ja sam ga oslovljavala sa Deda Blagoje (ava Justin – p.a.) i volela ga kao sopstvenog dedu. Vaspitavali su me od malih nogu da mislim svojom glavom, da uvek govorim istinu i da je najvažnija ljubav. I da hrabro i uzdignute glave branim ono u šta verujem. I da verujem u ono što je pravo. Hvala im!

ZAVITLANI BIČ

Drugi značajan izvor o ovom velikom Vranjancu jeste njegov učenik Ljubomir Ivančević, koji je svoja sećanja objavio u časopisu «Glas Crkve», br. 3 iz 1987. godine. Ova sećanja deluju izuzetno aktuelno. Između ostalog, Ivančević piše:

- Pravoga Arsića ne treba tražiti u učionici, nego u njegovim člancima u «Hrišćanskom životu». Svi se odnose na reorganizaciju zatečenog stanja u Crkvi. Konstatuje: hramovi su nam prazni; verske i crkvene obaveze su prenebregnute; većina sveštenika izvrgnuto je ruglu neprijatelja Crkve; sveštenstvo je idejno razjedinjeno; nemoral je zavladao svuda pa i među episkopima; duhovni sudovi trguju parohijama; manastiri su postali leglo neradnika, dembelana i nemoralnih tipova; agrarna reforma osakatila je materijalno Crkvu; država nameće svoju volju Crkvi tako da nije slobodna i u jevanđelskoj misiji.

Velimir Hadži-Arsić nudi odgovore:

- Crkva mora biti dalekovida, poštena i dosledna u izvršavanju zadataka koje joj je odredio njen Osnivač; mora imati izgrađenu metodologiju u propovedanju Jevanđelja; episkopat sa sveštenstvom mora biti uzornog vladanja; svako u Crkvi mora biti dostojan mesta koje zauzima počevši od patrijarha; Crkva mora biti odvojena od države i sveštenstvo od politike; Crkvu treba očistiti od atavizma i štetne tradicije; svešteničkom podmlatku treba posvetiti posebnu pažnju.

Nevesta Hristova Crkva, kaže Hadži-Arsić, mora da se očisti spolja i iznutra kako bi mogla delovati u žiži narodnog života. Hadži-Arsić ide do kraja: «bič» se mora zavitlati nad glavama onih koji su od nje stvorili tržnicu i bezdan svakoga nemorala.

Kao i svi značajni Vranjanci, i Velimir Hadži-Arsić ostatak života proveo je u Beogradu, gde je preminuo i sahranjen na Novom groblju. Očigledno je i on, kao i svi veliki Vranjanci koji su doživeli njegovu sudbinu, znao sa kime ima posla.

 

HABITUS

Velimir Hadži-Arsić – svedoči Ivančević – je mnogo polagao na spoljni izgled. Bio je visokog rasta, koštunjav. Nosio je odela od najskupocenijih štofova šivena po poslednjoj modi. U skladu sa bojom odela nosio je i obuću. No, najviše mi je ostao u sećanju njegov šešir i kišobran. Šešir je bio crne boje sa velikim obodom neuobičajenim za naše prilike. Takav kroj šešira već je davno bio u upotrebi kod Engleza, pa je moguće, da je on, kao engleski đak, ovaj kroj preneo u našu sredinu.

Bio je kratkovid pa je nosio naočare visokog dioptra. Okviri naočara bili su crne boje i široki što je impresivno delovalo na njegov izgled. Iz Engleske je preneo naviku da svakoga svoga učenika oslovljava sa «vi», a ne «ti». Tako opremljen podsećao je na ljude engleskog ostrvlja, pa su ga učenici zvali među sobom engleskim imenom – Džems.

 

BIBLIOGRAFIJA

  • Moralna kriza našeg društva, 1926, Sremski Karlovci, Srpska manastirska štamparija
  • Okultne ili tajanstvene pojave i nauka, 1976, Beograd
  • Etika i estetika, Teološki pogledi br. 3/76
  • Religijska sociologija Emila Dirkema, 1977, Beograd
  • Tajne vere i života: osnovno bogoslovlje, Justin Popović i Velimir Hadži-Arsić, 1977, Krnjevo
  • Problem morala u sociologiji i istorijskom materijalizmu, Teološki pogledi br. 4/79
  • Problem braka i porodice, Teološki pogledi br. 1-2, 1984.

 

ZutoCvece