VRANjE I VRHUNSKI SPORT

Duh palanke i olimpizma

Nedostatak sistemske podrške sportu i infrastrukture za bazične sportove, ulaganja u rad sa mlađim kategorijama, uz «vizantijski mentalni sklop» i palanački mentalitet koji se odlikuje odsustvom ambicija i želje za odricanjem i upornim i istrajnim radom, glavni su razlozi što Vranje u svojoj sportskoj istoriji ima premalo vrhunskih sportista i što je poslednji Mohikanac i jedini sportista odavde na olimpijskim igrama bio fudbaler Nenad Jakšić, u Seulu (Južna Koreja) 1988. godine.

NOSTALGIJA

Oni koji u dužem periodu prate vranjski sport, sa setom i nostalgijom pamte velika sportska imena ovog grada, fudbalere Nenada Jakšića, Vladu Stošića, Dejana Stefanovića, Dragana Antića, koji su ostvarili vrhunske rezultate i uspešne karijere na domaćoj i inostranoj sceni. Dovoljno je pomenuti domete Vlade Stošića koji je sa Crvenom zvezdom 1991. godine osvojio titule evropskog i svetskog pravaka i tako postao najveća sportska veličina u istoriji vranjskog sporta. A danas, kada je nastupila oseka vrhunskih sportista i rezultata, u Vranju se sve više govori o mladom košarkašu iz našeg grada, Nikoli Jankoviću, koji je od početaka u ovdašnjem Košarkaškom klubu Ekonomac, za par godina stigao do dresova belgijskih klubova, domaćeg superligaša Mega leksa, a sada brani boje ljubljanske Union Olimpije. I to je sve čime se u porodici olimpijskih sportova može pohvaliti ovaj grad, uprkos činjenici da se iz budžeta lokalne samouprave, srazmerno raspoloživom novcu i realnim mogućnostima, izdvaja za sport više nego u gradovima približne veličine i da ta suma dostiže oko 90 miliona dinara na godišnjem nivou.

Zašto u istoriji vranjskog sporta ima tako malo vrhunskih sportista i rezultatskih ostvarenja, pitanje je na koje je pokušao da pruži odgovor najpre Nenad Djorđević, član Gradskog veća za omladinu i sport, koji se na ovoj funkciji nalazi tek nepuna tri meseca.

- Nije lako dati odgovor na ovo pitanje, pogotovo ako se zna da su pojedinci bili veoma talentovani, verujem i da se sa njima stručno radilo, da su imali podršku roditelja. Ali, kako da imamo dobre plivače ako nemamo zatvoreni bazen, ili, kako ćemo imati dobre atletičare ako nemamo atletsku stazu, ili skijaše ako nemamo skijaške staze!? Nedostaje, dakle, odgovarajuća sportska infrastruktura, ali i novac, jer se od blizu 100 miliona dinara za sport, skoro polovina izdvaja za plate zaposlenih u Sportskom savezu i javnoj ustanovi «Sportska hala», što znači da klubovima ostaju «mrvice», naravno, ne računajući fudbal – smatra Nenad Djorđević.

- U našoj viziji razvoja sporta – nastavlja Djorđević, Grad je u skladu sa tradicijom prepoznao potrebu da fudbal, košarka, rukomet i odbojka budu profesionalni, i u skladu s tim izdvajaće određena sredstva. Ostali sportovi prema mogućnostima budžeta biće finansirani, a tu će se insistirati na masovnosti, pre svega, na školskom sportu i turnirima u seoskim sredinama. Finansiraćemo turnire sa najvećom tradicijom i to u letnjem periodu- najavljuje većnik za sport Nenad Djorđević.

Djorđević na kraju saopštava da je „predložio gradonačelniku da oprema i ostali materijalni troškovi za klubove idu preko sistema javnih nabavki u Gradu, dakle, da budu centralizovani i briga lokalne samouprave, a ne klubova“.

Dugogodišnji profesor fizičke kulture u Gimnaziji «Bora Stanković», Tomislav Pešić, međutim, nešto drugačije promišlja stanje u vranjskom sportu, insistirajući na rad sa mlađim sportskim kategorijama.

- Osnovni uzrok što Vranje ima premalo vrhunskih sportista i samo jednog olimpijca u istoriji je minorno ulaganje u rad sa mladima, ne samo u klubovima, već prvenstveno u školama, to je osnova svega u sportu, tu se stvaraju budući vrhunski sportisti, a toga u Vranju, na žalost, nema – kategoričan je profesor Pešić.

AMBICIJE

A za ovakvu situaciju u vranjskom sportu, nekadašnji legendarni košarkaš KK «Jug» u osmadesetim godinama prošlog veka, Miroslav Kanja Raičević, «krivicu» nalazi u «vrućem južnjačkom podneblju».

- Vranjsko podneblje kao da nije pogodno za uporan, istrajan rad bez čega nema vrhunskih rezultata, shvatanja sporta su uvek van vremena, neambiciozni smo ljudi, zadovoljavamo se onim što ostvarimo u Vranju, pa i sam sam bio takav. Uostalom, Saša Trajković je bio «suvi» talenat, ali nije postigao sve što je mogao, dok Nikola Janković danas igra u poznatim klubovima u regionu – navodi Raičević.

Igor Mladenović, predsednik Sportskog saveza Vranja, nekadašnji uspešni sportista i trener u Kik boks klubu Vranje, funkcioner u Kik boks savezu Srbije, pak, južni položaj grada i južnjački mentalni sklop doživljava kao prednost u bavljenju sportom.

- Na jugu su ljudi uporni, borbeni, žele rezultate, uostalom, u kik boksu koji će uskoro, nadam se, postati olimpijski sport, mi u Vranju kao maloj sredini udaljenoj od prestonice, stvorili smo svetske, evropske, regionalne i državne prvake, Fazliju Redžepija, Draganu Sretenović koja je već istorija, Dalibora Antića, Ivanu Davidović, sve to u zadnjih desetak godina i sve to upornim radom i odricanjem, uz pravilan pedagoški rad u oba vranjska kluba i rad sa svim selekcijama, od pionira do seniora – ponosno ističe Mladenović.

A Mladenovićev prethodnik na položaju predsednika Sportskog saveza i to u dva mandata, bivši gradonačelnik Zoran Antić, pak, u svom stilu odgovara na pitanje zašto Vranje ima premalo vrhunskih sportista.

- To je zato što smo takva sredina, neradni smo, dominira vizantijski mentalni sklop ličnosti, ne težimo za sticanjem znanja i stručnim usavršavanjem. Primera radi, kada smo pozivali nekada vrsnog fudbalera Nenada Jakšića da se školuje i usavršava za trenera, on to nije želeo. A sa takvom filozofijom nema rezultata u sportu, pa ni vrhunskih sportista – jasan je Antić.

Jedini vranjski olimpijac, proslavljeni fudbaler Nenad Jakšić, smatra da se loša situacija u srpskom sportu u punoj meri reflektuje na stanje sporta u Vranju.

- Najpre da kažem da se što se tiče usavršavanja trenera, sve svodi na licenciranje, zbog para, a onaj ko zna fudbal nema potrebe za licencom – uzvraća Jakšić i nastavlja:

– A reprezentativaca u Vranju nema, jer su klubovi u slabim ligama, kao u fudbalu, Prva liga je kao nekada Srpska liga. Ja sam olimpijski reprezentativac Jugoslavije postao šest meseci nakon igranja u niškom Radničkom, koji je tada bio član Prve savezne lige SFRJ. Takođe, potreban je veći rad sa mladima u ovom vremenu kompjutera i mobilnih telefona.

BAZIČNI SPORT

Trener Atletskog kluba Olimpija u Vranju, osnovanog pre dve i po godine, Bratislav Čukić, osim nesistemskog i dugoročnog planiranja, loše stanje u ovdašnjem sportu objašnjava nepostojanjem klubova bazičnih sportova.

- Kad sam došao u Vranje pre pet godina, nije bilo nijednog kluba koji bi se bavio bazičnim sportovima, atletikom, gimnastikom i plivanjem. Svi klubovi, posebno oni koji se bave bazičnim sportskim disciplinama, treba da imaju podršku od grada, besplatne termine po školskim salama i sportskoj hali. Da sam kao trener vranjskih atletičara imao više od jednog termina, a radim sa tridesetoro dece, rad bi bio kvalitetniji.

U godini osnivanja Atletskog kluba Olimpija u Vranju, pre dve i po godine, Atletski klub Proleter u Zrenjaninu obeležavao je 130 godina postojanja.

-Zato nije čudo što su iz ovog banatskog grada i okoline potekli takvi sportisti kakvi su bili odbojkaši braća Grbić, sjajna atletičarka Ivana Španović, rukometaš Rnić, košarkaš Bodiroga, fudbaleri Galić i Bjeković, osvajač zlatne medalje na olimpijadi u Tokiju 1964. Godine Branislav Simić i mnogi drugi. To je zato što ovaj grad ima tradiciju u sportu i u skladu s tim sportsku kulturu i drugačije shvatanje sporta- konstatuje Čukić.

Kompleksan odgovor na pitanje zašto vranjski sport ima premalo vrhunskih sportista i samo jednog olimpijca, pruža trener Rukometnog kluba Vranje 1957 Midrag Nikolić, koji više od 20 godina radi u ovom sportu, a sada ima stotinak dečaka i devojčica na treninzima u Osnovnoj školi „Branko Radičević“.

- Pre svega, materijalni uslovi neprimereni su za vrhunski sport, nedostaje infrastruktura , ne finansira se rad sa mlađim selekcijama, a nedovoljno se trenira sa mladima, dva do tri puta nedeljno, a treba svakodnevno. Zato kod mene u školi deca vežbaju svaki dan, a posebno ukazujem da od početka karijere u sportu, pa do njenog kraja, tehnika mora neprestano da se vežba – kaže Nikolić.

On poručuje, da je za uspeh u sportu i za ostvarenje vrhunskih rezultata, potreban „spoj materijalnih uslova, kvalitetnih stručnih kadrova i pravilne selekcije mladih sportista u skladu sa biološkim i genetskim mogućnostima“.

 

 

VLADA STOŠIĆ CINCAR

Loša selekcija

Prilikom boravka u Vranju, u leto 2015. godine, fudbalska legenda Vlada Stošić, koji je tada radio kao skaut španskog prvoligaša Betisa iz Sevilje, u razgovoru sa dvojicom vranjskih novinara rekao je da u Španiji, konkretno u pokrajini Andaluziji, kada skauti klubova traže talentovanu decu, oni prvo otkriju talente, pa tek onda razgovaraju sa roditeljima i da ih uopšte ne zanimaju status i materijalno stanje roditelja.

- U Srbiji, stekao sam utisak, prvo se razgovara sa roditeljima, u prvom redu sa onima koji mogu da plate članarinu, pa tek onda se sagledava koliko su deca talentovana, što ima negativne posledice- ubeđen je Stošić.

 

 

SEĆANjA NA SEUL NENADA JAKŠIĆA

DRUŽENjE SA GABRIJELOM SABATINI

-Cimer u olimpijskom selu gde smo bili smešteni bio mi je veliki fudbaler Davor Šuker, a selektor je bio Ivica Osim, veliko fudbalsko ime nekadašnje Jugoslavije. Družio sam se sa teniserom Bobom Živojinovićem, čuvenom tenisrekom Gabrijelom Sabatini, atletičarem Benom Džonsonom, a najviše smo se radovali kad su naši košarkaši ušli u finale. Mi smo u fudbalu loše prošli, prvo smo pobedili solidnu Nigeriju, pa izgubili od Australije i od Brazila za koji su igrali Bebeto, Romario, Branko, Dunga, nismo mogli protiv njih“, priseća se Jakšić.

Jakšić je bio član fudbalske selekcije u kojoj su igrali Leković, Stanojković, Spasić, Šabanadžović, Katanec, Jozić, Brnović, Savevski, Barbarić, Stojković Piksi, Milošević, Tuce, Djukić...

Za niški Radnički Jakšić je od 1987. do 1992. odigrao 158 utakmica i postigao 24 gola.

 

 

USPON NIKOLE JANKOVIĆA

Od Ekonomca do Olimpije

Mladi Vranjanac Nikola Janković, rođen 1994. godine, prve korake u košarci napravio je u vranjskom klubu Ekonomac. Kao krilni centar sa visinom od 207 centimetara, profesionalnu karijeru započeo je 2012. godine u belgijskom klubu Šarlproa. Godine 2015. došao je u Mega leks, a ove godine pristupio je ljubljanskoj ekipi Union Olimpija.

 

 

Od Vranja do Španije i Engleske

Fudbalska legenda Vlada Stošić je igrao za veći broj klubova u zemlji i inostranstvu, za Crvenu zvezdu (1984. do 1991), Majorku (1992. do 1994.), Betis (1994. do 1996), Vitoriju Setubal (1997-1999). Sa Crvenom zvezdom osvojio je titule svetskog i evropskog prvaka u fudbalu, a od 2010. do 2013. Bio je sportski direktor španskog prvoligaša Betisa iz Sevilje.

Dejan Stefanović je karijeru započeo u vranjskom Dinamu, nastavio u Crvenoj zvezdi (1993-1995), Šefild Vensdejnu (1995-1999), Viteseu (2000-2003), Portsmutu (2003-2007), Fulamu (2007-2008) i Norič sitiju (2008-2009). Za reprezentaciju SR Jugoslavije i Srbije i Crne Gore odigrao je 20 utakmica.

 

 

MIODRAG PROFA RADANOVIĆ, FUDBALSKI TRENER

Vranjski mangupi protiv sporta

Nakon kratkog boravka u Vranju, gde je radio kao trener Dinama, poznati beogradski stručnjak Miodrag Profa Radanović je za samo mesec i po dana skenirao situaciju u vranjskom sportu:

-Vrlo brzo mi je postalo jasno zašto je vranjski sport, ne samo fudbal, tu gde jeste i zašto nema većih dometa. Uzrok je što petnaestak mangupa iz lokalne vlasti želi da se obogati na račun sporta, a to se tako ne radi nigde u svetu!

 

 

BELEG IZ VILAJETA

U svojoj poznatoj knjizi „Belezi iz vilajeta“ koja predstavlja prilog regionalnoj filozofiji, filozof iz Vranja Srboljub Dimitrijević Kum zapisao je, između ostalog, zapažanje o“ egzistencijalima palanačkog duha“  koji delom objašnjavaju i stanje u lokalnom sportu. „Zatvorenost sveta palanke, poricanje sveta izvan nje, besmislenost rada, dosada kao prirodno stanje, iluzija i simulacija rada, to su elementi vranjskog palanačkog duha“

 

ZutoCvece