ČIJA JE PEKARA U ZDRAVSTVENOM CENTRU

Tradicija životne pomoći na jugu

Ministar za rad i zapošljavanje u zemlji Srbiji Aleksandar Vulin nedavno je u krugu Zdravstvenog centra (ZC) u Vranju otvorio novu prodavnicu peciva. Vest bi i po sebi bila čudna, da ministar nije iskoristio priliku i nešto pričao o nekakvim socijalnim preduzećima. Naravno, to su projekti budućnosti, jer je zakon koji će se baviti ovom tematikom tek u pripremi. Nekada je, pred izbore 2012. godine recimo, taj zakon najavljivao PUPS, sada ga najavljuje Vulin, ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, ali zakona nema pa nema. Očigledno, to praksi ne smeta da ide svojim tokom, pa nešto kao socijalna preduzeća, opet na neki naš, srpski način, očigledno postoje. Čitava priča oko pekare „Tradicija“, koju je otvorio Vulin, seže duboko u prošlost, a glavna joj je odlika da je vezana za NVO „Životna pomoć“ na čijem je čelu Ljubinka Buba Milovanović, jedna od glavnih zvezda ovdašnjeg nevladinog, ali i socijalnog miljea.
VULIN U KOLU
Brojni su projekti koji idu preko „Životne pomoći, a Vulin je samo jedan u plejadi ministra koji se na ovom NVO uhvatio u kolo. Sve se, naravno, odvija pod plaštom zaštite najranjivijih grupa i borbe protiv siromaštva, ali, iza čitave priče stoji veoma komlikovana konstrukcija kojoj je zaista teško naći i početak i kraj, a kamoli pravi sadržaj i pravce delovanja. Uglavnom, baraka napravljena od balvanića u centralnom delu dvorišta vranjske Bolnice rađena je nekoliko godina a košta, pored ostalih delova projekta, oko 17.000 evra. Već sam ovaj podatak krajnje je sumnjiv, ali, zvanicama na otvaranju to nije mnogo smetalo. Svi su bili tu: od tajanstvenog načelnika Okruga Srećka Pejkovića, preko narodnog poslanika i šefa SNS-a Slaviše Bulatovića do gradonačelnika Slobodana Milenkovića. Probala su se peciva, slikalo se, ali nijedno od nejasnih pitanja vezanih za čitavu priču nije posle toga postalo jasnije.
Što se gradonačelnika Slobodana Milenkovića (SNS) tiče, stvar je čista.
- „Životna pomoć“ nas je pozvala na otvaranje, i pojavio sam se da pokažem kako Grad pruža podršku i marginalizovanim grupama i socijalno ugroženom stanovništvu. Nikakvog drugog udela Grad u ovoj priči nema - jasan je Milenković.
Slično misle i u ministarstvu. Državni sekretar ministarstva za rad i zapošljavanje Negovan Stanković, inače kadar vranjskog SPS, kaže da se ministar Vulin pojavio na otvaranju iz sličnih razloga kao i gradonačelnik Milenković.
- Kamo sreće da u svakom gradu možemo da zaposlimo po nekoliko ljudi. I to posebno iz kategorije osoba u socijalnoj potrebi. Za jesen i Ministarstvo priprema i zakon o socijalnim preduzećima, čija je namera da olakšamo upravo zapošljavanje te kategorije ljudi - kaže Stanković.
E sad, što se tolika frka diže oko tako male radnjice? Čak i ovlašno istraživanje pokazalo je da firma „Tradicija“ ima više vlasnika, više adresa, više poslova, od kojih su najznačajniji snabdevanje hranom migranata koji kod Preševa ulaze u Srbiju, ali i snabdevanje keteringom zaposlenih na Koridoru 10! Tu je i proizvodnja, na više mesta u gradu, pa prodajna mreža koja za sada ima tri prodavnice peciva...
U ovoj i ovakvoj Srbiji ogroman je to posao, a nigde tendera, javnog poziva ili sličnog zakonskog ponašanja. Ali, i za to postoji opravdanje. Prema rečima Bube Milovanović, reč je o specifičnom preduzeću koje okuplja žene žrtva nasilja, žrtve tranzicije, uopšte „osobe u socijalnoj potrebi“ kako se to stručno kaže. Pojednostavljeno, njima država i donatori izlaze u susret i daju im poslove da bi žene sa problemima u životu mogle na taj način, svojim radom, da sebi obezbede sredstva za život.
- Vlasnice „Tradicije“ su deset žena, one koje su razvedene, žrtve nasilja u porodici i slično. To je njihova firma, a ja sam menadžer. Radimo tako više od šest godina - objašnjava Milovanovićeva.
Dobro, samo tu ima više pitanja koje vapiju za odgovorom. Eto, na primer, kako su dobili jednu od najatraktivnijih lokacija u gradu, u zatvorenom sistemu kakav je ZC Vranje kroz koji dnevno prođe hiljade ljudi?
- Pa tako, mi smo njih stalno pomagali, plaćamo zakup kao i svi drugi, i zašto da ne? Ja sam ih zamolila, trebalo nam je to da bi otvorili još četiri radna mesta, a opet ćemo pomoći, kad oni nešto slave i slično. To je donacija Komercijalne banke, a odluku o lokaciji doneo je UO ZC-a - precizna je Milovanovićeva.
SVE PO STANDARDU
Dobro, i to u redu, mada se priča da u „Tradiciji“ radi mlada učiteljica koja ima uzoran brak i muža učitelja, al ajd sad. Ali, kako je „Tradicija“, praktično u koaliciji sa NVO „“Životna pomoć“ došla do posla koji podrazumeva prehranu migranata?
- Pa tako što su nas preporučile međunarodne organizacije sa kojima smo do tada radili. Ispoštovali smo sve procedure, imamo kuhinje po HASAP standardu, imamo sve uslove i znanje, i ne vidim tu probem. I to je na neki način išlo kao projekt. Uostalom, preduzeće se stalno širi, nove žene dobijaju opremu i šansu da pokrenu svoj biznis. Bolje je sve nego da budu u prihvatnoj stanici - kaže Milovanovićeva.
Lepo, nema šta. Ogroman posao dakle dobijen je na samom postojanju i specifičnosti „Tradicije“. Pa ko bi još odbio da pomogne takvim ženama, sa takim životnim problemima i takvom idejom kako da se iz situacije izvuku? Što se toga tiče, tu nema ništa sporno. Ideja je odlična, i svaka čast onima koji su hteli da pomognu. Ali, ima tu nekoliko sitnica koje hronoloki izložene uveliko bodu oči, čak i onima koji ne žele da ih vide.
Sve je počelo još 2008. godine, kada su „Životna pomoć i Grad Vranje (ah taj Miroljub Stojčić) realizovali projekt „Podrška lokalnom održivom razvoju juga Srbije“. Projekt je podrazumevao formiranje pet kooperativa, (ma šta to podrazumevalo), i to dve za plastenike (setićete se priče o gajenju paradajza za „Mekdonalds“), po jednu za gajenje stoke i pilića, i onu najvažniju, za proizvodnu peciva po tradicionalnim receptima „bez korišćenja nezdravih hemijskih dodataka“. Iz ove poslednje kooperative nastala je „Tradicija“, a donatori su za te svrhe odvojili 15.000 evra.
Ovde valja primetiti šablon, kako se neprofitna organizacija, tuđim parama, pretvara u profitnu kada se iz ovog projekta, koji je osmislila jedna neprofitna organizacija, rodila još jedna neprofitna, a u stvari profitna firma „Tradicija i preduzetništvo“, koja je imala svoju pekarsku radnju „Tradicija“. U projekt se kasnije uključila i Komercijalna banka koja je firmi poklonila dostavno vozilo... Praktično, donirajući nevladin sektor, donatori upumpavaju novac u privatnu firmu. Kvalitetan izum, nema šta. U nastavku istog projekta, sada nazvanog „Samoupošljavanje - nova šansa za samohrane majke i žene socijalnih kategorija“ uključio se i PBILD sa 17.000 evra, omogućiivši zapošljvanje još tri žene u trećem objektu firme. Znači, „NVO „Životna pomoć“ formirala je NVO „Tradicija i preduzetništvo“ koja je pak formirala profitnu firmu „Tradicija“. Ali, to nije i poslednje iznenađenje.
Zanimljivo je da je „Tradicija i preduzetništvo“ registrovana na Partizanski put 8/2 lokal 2, koji inače pripada Bubi Milovanović. Zašto je to zanimljivo? Preduzeće zastupa Tanja Dodić, do koje „Vranjske“ jednostavno niisu uspele da dođu. A bilo bi zanimljivo da se čuje šta ona misli o tome kako je firma „Tradicija i preduzetništvo“ otvorila firmu „Tanja Dodić PR radnja za proizvodnju hleba, peciva i kolača i ugostiteljsku delatnost Tradicija juga“Vranje“, kako glasi puno poslovno ime nove firme. Firma je osnovana na istoj adresi kao i prehodna, samo šest godina kasnije, 19. januara 2015. godine. Već aprila te godine firma se seli na adresu Moše Pijade BB, na kojoj se nalazi Medicinska škola. Zašto je izabrana baš Mediciinska, možda neko i zna, ali ne želi da to javno kaže. Skoro istovremeno otvara se još jedan maloprodajni objekt... No, posle proceduralnih izmena kod APR-a, firma dobija i novu adresu-Marička 9.
Istovremeno sa ovom promenom, dopisuje se i nova šifra delatnosti- ketering. Muku muči i još živa NVO „“Tradicija i preduzetništvo“, koja se sa adrese na Partizanskom putu (sećate se onog Bubinog lokala?) prvo seli u Sutjeskinu 45, za koju se smatra da pripada porodici Bube Milovanović, samo da bi se ponovo vratila na staru adresu na Partizanskom putu. Umesto Marijane Josifov, koja je bila ovlašćeno lice, sada je to, pogađate, Tanja Dodić. Inače, na adresu na Partizanskom putu registrovana je i sama „Životna pomoć“.
ZA BUBU ME NE PITAJ
Sve u svemu, zašto je dolazilo do ovolikog menjanja adresa, pravnih subjekata, imena i slično možda jedino zna Ljubinka Milovanović. Iz jedne nevladine organizacije u drugu, pa u profitni sektor, i uvek na ivici zakona, to mora da ima zašto je to tako. Zašto na ivici zakona? Recimo, dokumentacija APR-a pokazuje da je „Životna pomoć“ registrovana 2001. godine, a da je Statut ove NVO donet tek 2011. godine. Neko je to omogućio, bez obzira na moguće preregistracije i slično. Dalje, sve ove akcije pomogla je država, što preko lokalne samouprave, što preko raznih ministarstava. I sve to je neko baš dobro iskoristio. Taj neko, priča se, ima zaradu od preko 6.000 evra čistih para mesečno, puta 12 meseci, puta nekoliko godina... Lepo je pomagati ljudima, nema šta.
- Sve mi diraj, samo me za Bubu ništa ne pitaj - glasi sentenca koju upotrebjavaju gotovo svi vlastodršci koji su joj na ovaj ili onaj način pomogli, njoj i ljudima kojima je pomoć zaista potrebna.
I sama ova krilatica dovoljno govori o veličini problema. I o nemogućnosti nadležnih da stvari dovedu u red na pravi način.

ČLANOVI ŽIVOTNE POMOĆI
Vrlo je zanimljiv i spisak članova NVO „Životne pomoći“. Tu su, zanimljivo, recimo, Vesna Čović, supuga vlasnika FMP-a Nebojše Čovića, kao počasni član, pa Dejan Kostić, upravnik Zatvora, doktorka Gordana Srbinac, deca iz Doma za nezbrinutu decu, dermatolog Srđan Tomić, Jovica Stojanović iz ZZJZ, Dragan Nisić, sada direktor Omladinskog saveza i mnogi drugi.

ZDRAVSTVENI CENTAR
TO JE STARA PRIČA

Lokacija i ZC Vranje, na pola puta između odeljenja Psihijatrije i Internog, jedno je od najfrekventnijih mesta u gradu, prepodne radnim danom. Milovanovićeva kaže da je „Tradiciji“ lokaciju dodelio UO ZC-a, ali i to nije naročito sigurno. Aktuelni predsednik UO ZC Vranje Miodrag Marinković, koji se na tom mestu nalazi nekoliko godina unazad, kaže da je čitava priča stvar prošlosti.
- Odluku o davanju lokacije doneo je UO koji je ovde bio pre nas. Mi smo samo dobili zahtev da produžimo važenje zakupa na još godinu dana, i mi smo to odobrili. Nikakve dalje detalje ne znam - kaže Marinković.

ZutoCvece