ALEKSANDAR JAKOVLjEVIĆ, ČOVEK KOJI ČUVA I ZBRINjAVA PSE

A on, džukela

Čuveni Aca Pekar na svom placu trenutno čuva pedesetak kerova, rasnih i običnih “dodžova”, iz čiste ljubavi

Podne je. Jedan od najtoplijih dana ovog leta - minuli ponedeljak. Radni zadatak nas vodi u Pekaru "Jakovljević", kod gornje pijace. Sastajemo se sa gospodinom Aleksandrom Jakovljevićem, Acom Pekarom, naslednikom porodičnog posla. Ali, razlog posete i glavna tema razgovora nije degustacija bureka i Acinog nadaleko čuvenog domaćeg hleba bez aditiva, već priča o placu na kome ova familija čuva, zbrinjava i uzgaja pse.
Brzo smo dogovorili da nas Ilija, Aleksandrov sin, transportuje na krajnje odredište. Kolima prolazimo "Jumko", pa neasfaltiranim putem u blizini firme "Poljoprodukt".
DOŠLI IZ BEOGRADA
Usput Ilija objašnjava da je njihova familija poreklom iz Beograda. Otac, deda i pradeda, svi su, kaže, sa Slavije. Tamo je njegov pradeda registrovao firmu, 1908. godine. Od tada ne prestaje tradicija pekarskog zanata. Stigli su, eto, i do Vranja.
Dok čekamo Acu, Ilija nam reče da nisu svi kučići rasni.
-Jednom se desilo da su nam u kola, koja su neretko otključana, ostavili malog psa. Ćale krenuo sa radnikom na plac i video kučence, očigledno je neko znao da ćemo da ga udomimo. Ako već možeš za sebe da izdvojiš parče hleba, možeš i za psa – rezonuje Ilija.
Svaki dan su sa kucama, makar na dva ili tri sata, koliko treba da se svi nahrane. Ako otac ode na put, priča Ilija, dođe uveče da ih vidi, kao da su mu deca. Ne čuvaju ih za borbe, striktno su protiv toga, i otac i on.
-Ružno je to, ne može pas da vam kaže da li hoće da se bori ili ne – dodade.
Krećemo dalje, stazama i puteljcima kroz plac. Upozoreni smo da će "i ovi možda da vas laju, ali to je sve normalno". No, dobismo uverenje da su pitomi i da neće biti problema. Čak vole i da se maze i spremni su za igru. Na velikom ograđenom placu domaćin je napravio sve da psima obezbedi komoditet. Tu su boksovi, pojilice, a i higijena je na visokom nivou.
Priča nam Acin sin da nijednog psa nisu prodali, već da ih isključivo poklanjaju. I to onda kada znaju da će neko da ih čuva.
Naš razgovor prekinu zvuk motora. Pristiže i gospodin Aleksandar koji odmah izdaje zaduženje sinu:
-Iko, ti im daj kosti dok ja provedem novinara kroz plac – reče i naglasi da svako kuče ima svoju životnu priču.
-Išao sam u šumu, u planinu, 20 kilometara odavde da nađem jedno crno kučence koje je izgubilo dlaku, a za koje su mi pričali da je na samrti i da živi samo u šumi. Ja krenem za njim, kad on istrča na put. Pas je našao mene. Sada se oporavlja kod nas, malo mu je bolje – priča Aleksandar, radostan jer je psu pružio novu šansu.
Reče da se snalazi za hranu, kao i da su četiri džaka kostiju dovoljna za dva dana, u proseku. A daju im i ono što ostane iz pekare. Uz priču stigosmo do dela placa gde se odmara Meda, čika Acin mezimac.
-Medo, 'ajde da se doteramo za slikanje! – u šaljivom tonu će on, a kuca kao da ga posluša, okrenu glavu ka objektivu aparata i isplazi jezik.
Kaže da mu je ljubav prema psima usadio izvesni Ljubiša koji je ukrštao gradske "dodževe" i pravio izuzetno velike pse. A sve je počelo kada je imao četiri ili pet kučeta. Poslednji od njih uginuo je s proleća ove godine, od starosti. Sada ih na placu ima pedesetak.
-Zvonko je bio osnivač dinastije. Premda je bio obična gradska džukela, bio je krupan i spretan te je sa lakoćom preskakao ogradu visoku preko dva metra. Dešavalo se i da neki pobegnu, ali nisu napadali ljude – priseća se Aleksandar.
PSEĆE SUZE
Često obilazi zvanične azile za pse. Jednom prilikom je u jednom primetio psa koji nije prestajao da plače. A plakao je i mesec dana nakon što ga je Aca primio kod sebe, sve dok nije preboleo:
-Pas plače za gazdom, džukelom, koji ga je odbacio od sebe i odveo u azil – razočaran je ponašanjem pojedinaca a, opet, oduševljen privrženošću životinje.
Nakon nešto malo više od sat vremena provedenih na placu Jakovljevića, morali smo da krenemo. Zahvaljujemo se na gostoprimstvu uz srdačne pozdrave. Ilija nas kolima vozi u grad, a zatim se vraća da pomogne ocu. Kučiće treba nahraniti, to iziskuje dosta vremena.

Išao sam u šumu, u planinu, 20 kilometara odavde da nađem jedno crno kučence koje je izgubilo dlaku, a za koje su mi pričali da je na samrti i da živi samo u šumi. Ja krenem za njim, kad on istrča na put. Pas je našao mene
antrfile
AZIL ZA SNAŠKU
Jednog psa, pre nego što je ovde udomljen, gazda je odveo u azil zato što je došla njegova snajka i rekla: "Il' ja iz kuću, il' kuče iz kuću".
-I, normalno, gazda je izneo psa. A ja bi snašku izbacio iz kuću! – prepričava anegdotu.

ZutoCvece