AUTOBIOGRAFIJA O DRUGIMA: ANDjELA CVETKOVIĆ, DIPLOMIRANA POLITIKOLOŠKINjA ZA MEDjUNARODNE POSLOVE

Najbolja verzija sebe

Hoću da živim u sistemu koji će za moju nanu da obezbedi dostojanstvenu starost, a za moju kćerku, kada je budem imala, da ako poželi da bude astronautkinja mogućnost da to ostvari u Srbiji koja nema svemirski program, ali je voljna da ga napravi zarad snova jedne devojčice

Dok pišem tekst odgovarajući na molbu „Vranjskih“, shvatam da sam se olako upustila u zadatak koji mi je izgledao kao najjednostavnija stvar. Nekoliko hiljada karaktera teksta, ništa lakše za uraditi. Pa napisala sam više desetina radova, zašto bi ovo bilo drugačije. Kao i većina okarakterisanih „štrebera“, bacam se na čitanje svih objavljenih tekstova u rubrici kako bih imala uvid o tome šta i kako napisati i prestravim se jer svi prethodni naratori su ljudi sa više iskustva, više godina i sigurno više uspeha koje mogu da pretoče u reči od mene. U svakom slučaju, nadam se da ću uspeti da opravdam ukazano poverenje i zadovoljim apetit čitalaca.
***
Vranje se nije mnogo promenilo od vremena kada sam ja bila dete te ne bih evocirala previše uspomena. Odrasla sam u Ulici Albanske golgote u centru grada. Ulica manje više i danas ista kao i pre 20 godina, komšije takođe. Jedino nema više turske kocke u glavnoj ulici.
Iako više ne živim u Vranju, jer sam već šest godina u Beogradu, tu je moj dom. Tu žive moji roditelji i makar za pedeset godina živali na Marsu, to će uvek biti moj dom. Oni koji su zaslužni što sam ja danas tu gde jesam. Puni razumevanja za sve moje želje (klavir, jezik, putovanja, volontiranja), podrške za sve moje životne odluke (upisati FPN umesto medicine ili prava što je „pravo“ tradicionalno znanje i zvanje) i vetar u leđa da ja to mogu i da nema razloga da ne uspem. Hvala im što su mi dali i brata Gavrila jer to je najveća ponos i sreća i ljubav. Matematička formula za 3 u 1.
***
Šalu na stranu, gomila je divnih asocijacija na Vranje. Prijatelji koji su uvek tu i danas i juče i zauvek, Gimnazija koja uvek izmami osmeh na lice, muzička škola koja je jako drago sećanja, NVO Generator u kome sam provela verovatno isto vremena kao i u Gimnaziji (isto toliko i naučila) i sam grad jer nema tih reči kojima bih opisala lokalpatriotizam i ponos što sam deo njega.
Posle višesatnog premišljanja, pisanja i brisanja, rešilasam da pišem o dve bitne stvari u mom životu, a to je moj zanimljivi posao koji se i dalje smatra novotarijom i o mom angažmanu koji se tiče osnaživanja žena.
***
Moj trenutni posao je tituliran kao !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!Media Planner u digital odeljenju Direct Media!!!!!!!!!!!!!!, najveće regionalne marketinške agencije koja je domaći proizvod, nastala i razvija se ovde. Najjednostavnije rečeno, ja se bavim planiranjem digitalnog (internet) prostora za različite kategorije proizvoda. Izgleda šašavo, ali mene vise leđa ne bole, što reče jedna reklama.  Ma kako jednostavno izgledalo, posao je vrlo kompleksan jer se zasniva u mnogome na istraživanju, svakodnevnom učenju jer tehnologija napreduje mnogo brže od svega drugog, strateškom planiranju, ozbiljnom pregovaranju i razvijanju različitih alternativa za sve moguće problem i na kraju stalni rad sa ljudima. Ono što moja titula ne govori jeste da ja balansiram između šume preciznih podataka i ljudi.
***
Za malo više od godinu dana koliko sam u firmi, stekla sam mnogo iskustva i ne prođe dan da nešto novo ne naučim. Pošto ova priča nije puki hvalospev i nema potrebe da bude, ima i pouku. Ono što malopre ne napisah, jeste da sam ja bila FPN-ovka na konkursu koji je tražio ljude drugačijeg obrazovnog profila. Posledica toga jeste da diplomci mog fakulteta i dalje nemaju šifru za zapošljavanje.Čak i da vam je potreban neko mog nivoa obrazovanja, ne biste znali gde i kako da ga nađete.To zapravo znači, da ako ja mogu da pobedim na takvom konkursu, svako ko je mlad i obrazovan može. Samo treba izaći iz sigurne zone u kojoj živimo i videti prilike koje nas okružuju, a prilika je bezbroj. Jasno je da sredina u kojoj živimo diktira da treba raditi samo ono za šta si se školovao, ali sve što dodatno naučimo samo će nas obogatiti i unaprediti. Ne treba se skrivati od mogućnosti da nešto novo radimo samo zato što nismo baš sigurni da to možemo. Sve se da naučiti, samo se treba usuditi.
***
Druga stvar o kojoj obećah malopre da ću da pišem jeste osnaživanje žena i za sve to je kriv program “Podeli svoje znanje – Postani mentorka”, na kome sam učestvovala pre nekoliko godina. Program se bavi osnaživanjem mladih žena na početku karijere, koje u radu sa mentorkama prevladavuju prepreke koje im se dešavaju na samom početku profesionalnog života. Međutim, program daje mnogo više od toga. On predstavlja podršku, rešava nedoumice, stvara prijateljstva za čitav život i na jedinstven nečin nadograđuje znanje mladih žena o jednakosti u javnom i privatnom životu. Sama sam prošla program, a sada sam već ponosna mentorka. Moja odluka da pišem o ovom meni bitnom i dragom programu još više je pojačana tragedijom kod Zrenjanina. Besna sam i stidim se sistema koji nije reagovao na pritužbe. Posle bitke su svi generali i puna su usta svima kako će se stvar rešiti. Ali, ne vidim da se išta sistemski rešilo nakon što je prethodne godine 32, a ove šest žena ubijeno u porodičnom nasilju. Sve one su sada deo crne statistike, puke brojke koje su već danas svi zaboravili. Obeshrabrene da napuste nezdravu sredinu u kojoj žive, jer nema sistemskog rešenja koje bi im pomoglo, ostaju tu gde jesu. Ako i kada odluče da svoj život promene, desi se Zrenjanin.
***
Pročitala sam komentare ispod svih vesti, mahom govore sama je kriva, sama ga je izabrala… Zbog toga se stidim jer to je očigledno dominantna priča koja se replicira i na buduće generacije. Svi oni koji kažu “sama je kriva”, neka razmisle dobro još jednom, jer to može biti baš njihova sestra, majka, drugarica, ili komšinica. Iz ovog dela će proisteći dve molbe. Prijavite nasilje i vaspitavajte svoje devojčice tako da znaju da prepoznaju svoje kvalitete i da žive u skladu sa njima, jer samo tada neće biti sama kriva jer ga je sama i izabrala.
***
Kako bih sumirala zašto sam baš o ove dve stvari pisala, a ne recimo o kafi koju obožavam da pijem i verovatno bih o njoj napisala savršen tekst, zovem najdraži citat Aristotela u pomoć: “Mi smo ono što neprestano činimo. Perfekcija, dakle, nije delo već navika” (!!!!!!!!!!!!!!!!We are what we repeatedly do; excellence, then, is not an act but a habit). Davno sam odlučila da stvari koje radim moraju da imaju smisla i da utiču na to da postanem najbolja verzija sebe. Svoj posao radim sa uživanjem i posvećenošću, kao da od toga zavisi opstanak čovečanstva. Za mentorstvo se Zalažem jer hoću da živim u sistemu koji će za moju nanu da obezbedi dostojanstvenu starost, a za moju kćerku, kada je budem imala, da ako poželi bude astronautkinja mogućnost da to ostvari u Srbiji koja nema svemirski program, ali je voljna da ga napravi zarad snova jedne devojčice.

PROFIL
Anđela Cvetković, rođena 22.05.1991. godine u Vranju gde je završila O.Š. „Vuk Karadžić“ i Gimnaziju „Bora Stanković“. Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu na smeru za Međunarodnu politiku. Trenutno na master studijama Međunaordne bezbednosti na matičnom fakultetu. Već godinu dana zaposlena u marketinškoj agenciji !!!!!!!!!!!!!!Direct Media u Beogradu. Govori engleski i francuski jezik, a nekada davno je svirala i klavir za koji već godinama nema vremena. Velika ljubiteljka pisane reči, čita sve što joj dođe pod ruku jer, kaža, nema dobrih i loših knjiga, samo ima nepažljivih čitalaca.

ZutoCvece