PREDIZBORNI MITING SNS U VRANjU

Ali ljudi, ja nisam to!

 

 

Kajmakčalanska je još uvek bez kanalizacije

 

Iako je politička mantra premijera Srbije Aleksandra Vučića – „ne osvrćimo se na prošlost, već gledajmo u svetlu budućnost“ – toga dana, u petak, sve je podsećalo na blistavu prošlost Slobinog zemana, u kome je, nota bene, Vučić bio ministar informisanja. Mitingaške navike teško se zaboravljaju, pa je Vranje od ranoga jutra, iako je miting bio zakazan u 18.00, bilo kao, božemeprosti, pod nekakvom okupacijom.

NA ČARŠAVU DRAGI, DVE-TRI KAPI KRVI

Vašeg izveštača je, kad je pošao na posao, ispred Policijske uprave zatekao prizor od koga mu prosto oči zasuziše – masa pripadnika narodne vlasti u punoj interventnoj opremi, okolo štitovi, panciri i šlemovi. Šta je ovo? Vratiše mi se drage uspomene na Slobu, mitinzi i kontramitinzi, demonstracije sa kojih sam izveštavao, i leđa me namah zasvrbeše od lepih sećanja na pendreke, od milja zvanih „slobodanke“.

Dobro, ajde da rekognosciram teren, da vidim šta se u centru dešava. Ali, tamo pa ne može da se prođe. Od Direkcije za razvoj i izgradnju Vranja, onog murala koji izgleda kao reklama za turističku destinaciju Bora Bora, prolaz je zatvoren crvenom mrežom sa natpisom – „zabranjen prolaz, radovi u toku“. Ako nije mogla više, lokalna vlast je bar malo napakostila svojim političkim dušmanima, stavljajući im ovako „kamenče u cipelu“. U perspektivi se vidi poleđina orijaške bine ispred bivše robne kuće, prekrivena zift crnim platnom. Vremešni sugrađanin, sa „pomagaljkom“, stoji i gleda, pita – „a bre sinko, ko je umreja“? Dobro, posle su se valjda i organizatori setili, pa onu korotu ublažili balonima u bojama srpske zastave.

Pa ajde okolo, kroz kapidžike. I taman kad pomisliš da si stigao, ono cvrc! Ceo centar ograđuje se železnim rešetkama, kao da će tamo mečka da igra, a ne da gostuje premijer. Policija je u punom sastavu, što u uniformama, što u civilu; ostavili su samo onoga na portirnici. I on bi pošao, ali šta ćeš, rabota... Po okolnim krovovima snajperisti, prašinari po grupama idu tamo-amo i zagledaju prolaznike. Radove na postavljanju barikada nadgleda lično novopostavljeni šef policije, Tomislav Ilić.

- Bree – buni se jedan penzioner – još čukundeda mi je ovu crkvu gradio kao ktitor, eno ga tamo uklesan, a ja ne mogu da prođem do nje, sveću da mu zapalim!

- Moolim vas, moolim vas – vapije mlada majka sa detetom u kolicima – pustite me do apoteke, dete mi je bolesno, treba hitno da mu kupim lekove!

- Gospođo – neumoljivo je obezbeđenje – morate okolo. Ili ovamo levo preko Ulice Beogradske, ili tamo desno, preko Male Krsne.

Lik u kombiju, koji čovek nema veze, razvozi neku robu, manevriše okolo, i umalo da zakači mladog motociklistu, koji koči u mestu i prevaljuje se preko guvernala.

- Jesi lud bre, oćeš da me zgaziš?! Šta, i ti li si za Vučića... (piiip)...

Na kućama prekoputa pošte, dominiraju veliki posteri Šešelja i Palme. Šta će pa sad oni tu? Vaš izveštač stoji iza onih rešetaka, kao da je posetilac zoološkog vrta, a ne novinar, gleda kako se postavlja onaj stejdž, i odmah mu priheftaju policajca u civilu, inače prijatelja iz čaršije. Dobro de, svako si radi svoj posao. Kad, na onom video-bim i bumu, vidim neke face, odnekud mi poznate. On i ja! Odmah me usnimili, kao da sam na kakvom masters turniru na kome igra Nole.

Bina je, inače, impresivna, i gabaritno i tehnički.

- A bre – pita onaj čiča od malopre – ko ovo plaća?

Tu je pomenuti video-bim, tu ozvučenje, kranovi sa kamerama. Kum i starejko nisam bio, nego mi vek prođe po ovakvim stvarima, još kao osnovac Tita sam čekao, ali ovako nešto još ne videh. Obama može da umre od zavisti. Pres služba, svaka joj čast. Novinarska baza bila je u obližnjem kafiću, dobismo akreditacije, one „zobnice“ oko guše, šta ćete da popijete?

- Pa, nešto žestoko...

- Na meniju imate kafu, čaj, sokove, mineralnu vodu...

- Ni pivo?

- Ni pivo.

Kao u nekakvoj (piiip) banji. SNS ne trpi poroke.

I, negde oko 16.00, eto ti ih. Ooo, stara dobra vremena. Radnici Jumka, Simpa, sve po dva i dva, kao đaci na izletu, sa transparentima – „Vranje je za Vučića“, „Trgovište ja za Vučića“, „Bosilegrad je za Vučića“, i da ne nabrajamo dalje; svi svi svi su za Vučića. Uredno su odeveni u majice sa logom SNS, tu su gočevi i trube, saobraćaj, i pešački i motorni potpuno je zaustavljen, okolne ćevabdžinice i kafane rade punom parom. Neko se setio, pa prekrio postere Šešelja i Palme, ali ovaj prvi je prošao gore – preko njegovog svetlog lika postavljen je na motkama čaršav sa brojem 1, izborni broj SNS; Palmi nisu stavili broj, ali čaršav jesu.

OD SNAŠKINU STRANU

Novinari, duše mučene, imaju privilegiju da uđu u onaj kavez, ali prvo moraju da prođu skener. Vašeg izveštača obezbeđenje vraća, zbog peroreza, mora negde da ga skloni, nemoj slučajno njime da zakolje premijera. O, sveta kafano! Ostavljam perorez kod prijatelja konobara, i vraćam se u kavez. E, sad može. Penjem se na binu, da uhvatim dobar kadar mase, godzila iz obezbeđenja me čeka.

- Pogledaj šta si uradio!

- Šta..., uhvati me panika.

- Zaprljao si binu!

Bina, belo ofarbana, sada ima otisak moje cipele, tako nam je, šta ćeš, čist grad. Pa eto, premijer će gaziti mojim stopama!

Idem kroz masu, po slobodnoj proceni oko šest-sedam hiljada ljudi sa sve slučajnim prolaznicima, Vranjanci su endemska vrsta; ima tu i Nišlija, i Leskovčana, i Vlasontinčana, i koga ti sve ne, retki Vranjanci dovikuju:

- Novinare, slikaj be i nas! Pa neste samo vi Srbi za Vučića, i mi Cigančiki smo!

- Ej, novinare, slikaj i nas! Mi smo od snaškinu stranu!

I sve tako do zvaničnog početka. Okupljaju se prvo „lokalci“, narodni poslanik SNS Dragan Nikolić, gensek Goran Djorđević, Slaviša Bulatović, načelnik Pčinjskog okruga i šef odbora, jedan od zamenika mu Goran Nikolić. Poslanik i ovi se mimoilaze kao pored turskog groblja, tolika je to ljubav i sloga. Eto ti i Vučićeve prethodnice – Zorana Mihajlović, Zlatobor Lončar, Milan Krkobabić, Aleksandar Vulin, i neizbežni Bratislav Gašić, koji odmah poče da gleda koja novinarka u bekstejdžu kleči, a da ispod kolena nema keramičke pločice, pa da to rešimo na licu mesta.

Na Vučića se čekalo nekih pola sata; nismo zakerala, ali premijer da kasni... Bandzovi iz obezbeđenja odmah su upozorili novinare – do ove linije smete, dalje nećeš moći. Kad šef dođe, imate dva minuta da slikate, i onda sikter iza linije.

I eto ti najzad i premijera, iz pravca crkve, pločnikom pored bivše robne kuće. Ovacije, oduševljenje, multiplo svršavanje. Skandiranje, nešto drugačije od uobičajenog – „Vu-či-ću, Sr-bi-ne“! Barjaci se razvijaju, voditeljka koja neodoljivo podseća na Mortišu iz „Porodice Adams“ se ubrzano preslišava, i naravno (ne Džej) himna.

PROSEK DESET

Govornički program otvara državni sekretar Dragan Stevanović Boske, pa sledi kandidat SNS za gradonačelnika Vranja dr Slobodan Milenković Gonzi, kome je njaveći „klaker“ bio Dejan Stanojević Denzi.

- Gon-zi, Gon-zi – dere se Denzi; Gonzi, Denzi, valjda ih ime tera. Falili su još samo Zizi top.

- Tako se – podučava Denzi drugara pored sebe – masa podiže.

Slede Vulin, Krkobabić, mlada studentkinja ekonomije „sa prosekom preko devet“, koja se posle govora od uzbuđenja ubi plakajući iza stejdža, i najzad, eto ti nestrpljivo očekivanog Aleksandra Vučića.

-  Dočekao sam pre nekoliko dana da njihova jedina poruka sa mitinga u Beogradu, a slična je bila i ovde u Vranju, bude 'Vučiću pederu'. Hvala vam, gospodo, na tome. Hvala vam prijatelji na tome. Nastavite sa takvom politikom, ali to nije ni plan, ni program za budućnost . I na svakom mitingu mi to skandiraju. Prvo sam mislio da je to slučajno, ali onda sam shvatio da je to organizovano. Ali ljudi, ja nisam to!

I eto retoričke greške iskusnog političara – ovim gafom izgubi glasove LGBT populacije.

- Ali – završi Vučić – ja znam šta mi je činiti u budućnosti.

To ostade zagonetno, i što kaže najzloupotrebljenija fraza u politici, budućnost će i pokazati.

Miting se tako završi, narod se razilazi, a među poslednjima odlazi lik sa transparentom na kome piše – „Kajmakčalanska je još uvek bez kanalizacije“!

 

 

ZutoCvece