REDžEP ARIFI, POLICAJAC KOJI JE SRBIJI OSVETLAO OBRAZ

Voleo bih da znam gde je sada mali Amir

Umorna žena je sela na torbu. U jednom trenutku dete je zaplakalo, a ona nije imala snage da ga uzme. „Daj mi dete“ –rekao sam na engleskom i ne čekajući odgovor, uzeo sam dvogodišnjeg Amira iz Sirije. Ugledavši veliku policijsku značku na mojim grudima, dete je prestalo da plače. Delić te atmosfere zabeležen je na toj fotografiji koja je, kažu, obišla svet.

 

Fotografija policajca Redžepa Arifija iz Preševa, sa dvogodišnjim izbeglicom Amirom iz Sirije u naručju, iz Miratovca je sredinom prošle nedelje, brzinom munje, protutnjala svetom. Njena autorka, BBC  novinarka Manven Rana iz Indije, koja se i sama, sa beskućnicima iz Sirije zaputila ovim balkanskim drumovim, tom fotografijom je samo učvrstila sliku Srbije u svetu i naša razmišljanja o ovim stradalnicima.

Sa Redžepom Arifijem (34), prohladnog jutra, posle noćne smene, razgovaram u preševskoj „Viktoriji“, koju teško da je zaobišao neki novinar koji je makar jedan sat boravio u toj varošici.

- Na lokalnoj autobuskoj stanici u Miratovcu, u ponedeljak, 7. septembra, oko 17 časova, stiglo je 50-ak izbeglica iz Sirije. Tu su čekali da se ukrcaju u autobus UNHCR-a. Jedna umorna majka sela je na torbu. U jednom trenutku njeno dete je zaplakalo, a ona skoro da nije imala snage da ga uzme. „Daj mi dete“ –rekao sam joj na engleskom i ne čekajući odgovor, sageo sam se i uzeo dvogodišnjeg dečačića. Ugledavši veliku policijsku značku na mojim grudima, dete je prestalo da plače – priča Arifi i dodaje da je ovih nekoliko rečenica do sada ispričao u desetine verzija domaćim i stranim novinarima.

MEDIJSKA „META“

Onda se dečak pohvalio Redžepu da se zove Amir i tako je počela jedna topla  ljdska priča. Dok se radoznali dečačić igrao u njegovom naručju, zbunjena majka je to u čudu gledala. Čas bi bacila pogled na dete, čas na njene poznanike iz kolone, koji su takodje bili zatečeni 2ponašanjem“ policajca. Samo druga deca iz te grupe nisu bila zbunjena. Radoznalo su prišla želeći da se zamene sa Amirom.

Ni Redžep, zanesen malim poznanikom, a ni Sirijci pospani i pritisnuti umorom , nisu ni primetili da je tu scenu okom objektiva „propratila“ Indijka Manven Rana, novinarka BBC. Ona je iste večeri svojoj redakciji prosledila fotografiju „srpskog policajca sa detetom iz Sirije“, uz propratni komentar izbeglica da ih na njihovom putu golgote samo u Srbiji ne tretiraju kao stoku.

Za samo nekoliko sati ta fotografija je „stigla“ i do srpskih medija. Prvo je objavljena na portalu beogradskog „Kurira“. I dok su novinari tragali za identitetom policajca sa fotografije, brži od njih je bio Kujtim Sadriju, predsednik Opštinskog odbora LDP u Preševu.

- U ponedeljak kasno uveče, na jednom portalu zapazio sam zanimljivu fotografiju „srpskog policajca sa detetom izbeglicom iz Sirije“. Na fotografiji sam prepoznao sugrađanina Redžepa Arifija. Obradovao sam se tome i pozvao redakciju bujanovačkog potrtala „Tituli“ da prenesu tu vest i da objasne da je to srpski policajac, Albanac Redžep Arifi iz Prševa – priča Kujtim Sadriju.

Vest od bujanovačkog „Tuitulija“ sutradan su preneli bukvalno svi albanski mediji na Kosovu. Zahvaljujući Sadrijuu, medijska „meta“ je bila dešifrovana. Od tog trenutka Arifijev telefon ne prestaje da zvoni.

- Dakle, dok sam držao dete u naručju, nisam ni primetio novinarku koja je fotografisala tu scenu. Fotografiju sam video sutradan, u utorak popodne na nekim portalima, tek pošto su mi neki prijatelji javili. Istog trenutka sam se zapitao pa šta sam ja toliko posebno učinio da bi moja slika sa detetom iz Sirije bila u novinama? Pa ja sam to činio i prethodnih dana. I ja, i moje kolege. Ali, toga dana, kroz Miratovac je, u toj koloni sa izbeglicama, prošla novinarka BBC. Ona je na tom putu gledala neke druge slike i neke druge postupke ljudi prema ovim mučenicima. Tek tada sam shvatio kakva je poruka iz Srbije ovom fotografijom otišla u svet – tiho i smireno priča Arifi.

Tog popodneva je pregledao sve te fotografije na portalima, pročitao sve napisano i opet se „vratio“ sebi i poslu. Taman se opustio za još jednu 12-časovnu smenu, kad zove ga njegov komandir Goran Savić da hitno dođe u Stanicu policije. Arifiju je tog trenutka svašta protutnjalo kroz glavu, čak i pitanje da li je pogrešio što je ovo dete uzeo u naručje, pa ga sada zovu da ribanje.

ARIFI, SPREMI SE

-„Arifi, spremi se, sutra rano idemo u Beograd. Ministar policije nas čeka na prijemu u svom kabinetu“ – čini mi se da je tako nešto rekao Savić dok mi je pokazivao fotografiju kako se igram sa detetom. „Hajde sad“, rekoh samom sebi. Šta sve može da me pita ministar? Moram priznati nije mi  bilo nimalo prijatno. Ali sve je prošlo –priseća se Arifi.

Na prijemu, kao na prijemu: osmesi, čestitke, tapšanje po ramenu, svi zadovoljni. U prvom trenutku malo se zbunio, a kada su ga pitali za posao, za taj gest, sve je krenulo svojim tokom.

- Kako je bilo? Lepo, svi su mi čestitali, ministar, direktor policije, njihovi saradnici. A onda novinari pitaju o svakom detalju tog susreta, o mojim utiscima, pa slikaju… ali držao sam se. Ostalo sve znate iz medija.  Obećali su mi i nagradu. Sve u svemu, velika je čast da te primi ministar policije. O tome nikada ni sam ni sanjao. S tog prijema nosim zaista lepe uspomene koje nikada neću zaboraviti – kaže Arifi.

Kaže da mu je na tom prijemu, ali i kasnije u mnogobrojnim susretima s novinarima, bilo najteže da odgovori na ono najprostije pitanje koje niko nije preskočio – zašto je to uradio? Zašto je njegovu pažnju privukao  plač dvogodišnjeg dečaka u krilu umorne majke?

- Zašto sam to uradio? Prvo, razumeo sam roditelje deteta: prešli su hiljade kilometara, a koliko će još, teško da znaju. Zatim, u tom trenutku nisam mogao da gledam suze u očima tog deteta. Rekoh, i pre sam činio takve postupke, jer su oni deo mene, mojih osećanja – širi ruke i sleže ramenima junak ove priče.

Da, Arifi je ipak zbunjen ovolikom pažnjom javnosti. A, taj gest je deo njega, deo njegovog detinjstva provedenog bez oca. U tom postupku je i majčina ljubav koju je ona prenela na sinove Bujara i Redžepa.

-Znate, kako sam odrastao bez oca, ja sam često želeo da me neko uzme, da se sa nekim poigram, da mi neko pokloni delić svoje pažnje. Kada sam video da mali Amir plače, i sam skrhan bolom, umorom, nespavanjem, pitam vas šta je drugo čovek na mom mestu tada mogao drugo da uradi – objašnjava Redžep.

 

ARIFI NAM PROBUDIO NADU

 

Onda nam otkriva zanimljiv detalj: kada krene na posao, a u prilici je, Arifi kupi neku kesu bombona, neku čokoladu i rado ih nosi u džepovima. Kaže da te male stvari tako obraduju onu napaćenu decu? A na pitanje kako se oseća ovih dana kada su oči javnosti uprte u njega, kaže.

-Zaista se divno osećam. Svuda sam dočekan pažnjom. Čestitaju mi rođaci, prijatelji, poznanici, kolege. Zaustavljaju me na ulici. Dobio sam mnogo telefonskih poziva, mnogo SMS poruka. Čestitali su mi mnogi ljudi koje nikada nisam sreo u životu i teško da ću ih sresti. Čestitao mi je i vaš gradonačelnik Zoran Antić.

Onoga dana kada je list Blic Arifija proglasio za junaka dana, a albanski novinar Enes Sadiku u kolumni priznao da je on kod njega probudio nadu za ljude na Balkanu, Arifi mi je rekao.

- Posle svega što mi se dogodilo, posle ove fotografije, vole bih da znam gde je sada mali Amir, gde je stigao sa ocem i majkom i da li su pronašli krov nad glavom. A kako bih ga tek sada rado uzeo u naručje da mu pokažem ovu fotografiju – skoro sa žaljenjem završava moj sagovornik.                              

MANVEN RANA

Redžep Arifi više je od običnog čoveka

Kada je novinarka Bi-Bi-Sija Manvin Rana kroz objektiv videla srpskog policajca Redžepa Arifija kako brine o bebi sirijske izbeglice, pritisla je dugme okidača znajući da je uhvatila mnogo više od obične slike.
Srpski policajac Redžep Arifi to nije znao, ali beba koju je držao u rukama imala je užasnu noć.
- Dan pre stajala sam među 5.000 ljudi na granici. Bili su očajni. Majka čije dete je Redžep pričuvao bila je među njima, bila je na izmaku snage - otkriva Rana.

Po ulasku u Srbiju, novinarka je videla komešanje u koloni, a onda je videla u šta gledaju.
- Ljudi su pretrnuli. Policajac je podigao dete, ali onda ga je na opšti šok pomilovao. Onda se čuo žamor: „Ovo je prvi čovek koji nas ne tretira kao životinje“. Do tada od ljudi u uniformama samo su očekivali pendreke, a u vašoj zemlji dobili su ljubaznost.- kaže novinarka.
Rame uz rame sa izbeglima prešla je pola Evrope, ali samo Srbiju pamti po dobru.

- Vaš narod je te ljude prihvatio iako su izbeglice postavile šatore usred trga u centru prestonice. U vašem gradu su čak podigli i malu kliniku. Srpski lekari su lečili rane koje su im nanete u drugim zemljama - otkrila je Rana za „Blic“.
A u drugim zemljama bilo je mnogo drugačije. Kaže da je jedna scena proganja.

- Do Preševa smo išli preko Grčke. Pored mene je jednkog dana hodala žena sa bebom u naručju, a dvoje dece joj se držalo za haljinu. Naišao je policijski auto. Žena ih je molila da povezu decu. Odbili su i rekli da to nije njihov posao. Ni Redžepu Arifiju to nije bio posao. On je reagovao kada je video osobu kojoj treba pomoći. Takav je i vaš narod. Zato mislim da je gest Redžepa Arifija tako važan - kaže Rana.

Rekla je takođe da Srbija treba da bude ponosna na tu fotografiju.

-Reakcije su bile sjajne. javili su mi se i mnogi ljudi iz vaše zemlje. Javio mi se i Redžep da mi zahvali, ali trebalo je da bude obrnuto. Verovatno ga više neću videti, ali želim da mu zahvalim. Hvala ti, Redžepe, što si to učinio za sve nas - poručuje Bi-Bi-Sijeva novinarka Rana.

 

PROFIL

Redžep Arifi (34) živi sa majkom Azize i dve godine starijim bratom Bujarom, koji je oženjen, ima dvoje dece i ne radi. Imao je samo šest meseci kada mu je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći u mestu Vels u Austriji. Ne pamti taj deo života kada je njegova majka, sa dvoje nejači, morala da bude glava porodice. Živeo je i školovao se skromnom očevom penzijom. Posle osnovne škole, završio je gimnaziju u Preševu,  jezički smer, 2000. godine. Dok je čekao posao, napravio je dobar potez: otišao je u Prištinu i završio kurs engleskog jezika, a onda se prijavio na konkurs za multietničku policiju. Bio je primljen, tako da policijsku uniformu nosi od 2002. godine. Cene ga i drugovi i starešine. Neoženjen je.

 

ZutoCvece