ZAŠTO SE KASNI SA KONKURSOM ZA MEDIJE

Djekna na vranjski način

 

Prema nekim ozbiljnim izvorima, gradonačelnik čeka da RTV reguliše svoj status kako bi mogla da konkuriše, što Antić oštro demantuje i najavljuje da će konkurs biti raspisan oko 15.avgusta. Većnica Nela Dimitrijević najavljuje da je na raspolaganju 13 miliona dinara

 

Kao u onoj crnogorskoj seriji, Grad Vranje još uvek nije raspisao konkurs za sufinansiranje medija, a kad će – ne zna se. Ili, ako je verovati rečima gradonačelnika Zorana Antića, vrlo skoro, možda već tokom avgusta. Ovo „ako je verovati“ nije slučajno jer je Antić  u nekoliko navrata već najavljivao da će konkurs biti raspisan, evo, samo što nije, ali od toga do sada ništa.

Prema izvorima odlično upućenim u temu, ovo kašnjenje nije slučajno – Antić i lokalna vrhuška čekaju da se Radio- televizija Vranje preregistruje i tako i zvanično, na papiru, postane privatni medij, što je osnovni uslov da neki medij dobije deo budžetskog kolača prema Zakonu o informisanju i medijima.

VIŠE NOVCA

Antić iz Grčke, gde je na odmoru, za Vranjske negira ove informacije:

- Što se RTV tiče, zaista ne znam da li će se i kada preregistrovati i da li i pod kojim uslovima mogu da konkurišu – kaže antić.

Prema njegovim rečima, RTV od 30. juna, kao što je propisao zakon, nije dobio ni dinara iz budžeta.  Do tada je, kao i svake godine, dobio 25 miliona dinara za šest meseci 2015.

- Konkurs za sufinansiranje medija raspisujemo oko 15. avgusta najverovatnije – obećava Antić.

On, međutim, objašnjava kako u ovom momentu ne zna koliko će para biti opredeljeno u ovu namenu, što je ujedno i razlog kašnjenja konkursa:

- Treba da vidimo koliko će uopšte para ostati na tom kontu, jer se nije do nedavno znalo da li će RTV ostati budžetski. Sada mislim da će, prema prvom rebalansu, za ostale medije ostati više novca nego što je planirano – kaže gradonačelnik.

To „više novca“, objašnjava Nela Dimitrijević, većnica između ostalog zadužena i za medije, biće 13 miliona umesto ranije predviđenih pet. Još, dakle, samo da se konkurs raspiše.

- Sva papirologija je odavno spremna. Kasni se najpre zbog toga što se nije znala sudbina RTV, posle su došli odmori, ali verujem da će konkurs uskoro biti raspisan – kaže Dimitrijevićeva.

Ako je za utehu, Vranje nije jedina sredina u Pčinjskom okrugu koja nije raspisala konkurs za medijske projekte. Prema dostupnim podacima, jedino je to učinio Bujanovac, doduše uz brojne manjkavosti, ali je priča ipak završena a medijima su već podeljene pare.

Svi ostali i dalje čekaju, opravdavajući kašnjenje finansijskim problemima.

Prema Rečima Svetozara Rakovića, generalnog sekretara Nezavsnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Zakon o javnom informisanju i medijima (član 16) obavezuje Republiku, Pokrajinu i sve jedinice lokalne samouprave da javni interes u informisanju ostvaruju sufinansiranjem medijskih projekata. Zakon veoma jasno (član 17) obavezuje sva tri nivoa države da iz svojih budžeta opredele “deo sredstava za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja i raspoređuju ih na osnovu sprovedenih javnih konkursa, na principima o dodeli državne pomoći i zaštiti konkurencije, bez diskriminacije”.

Međutim, i pored jasnih zakonskih odredbi, neke samouprave pokušavaju da na svaki način izvrdaju zakon i količnu novca koje će da izdvoje, obzirom da zakon ne precizira koliko novca treba da se da iz budžeta:

- Pojedine lokalne samouprave pokušavaju na razne načine da izigraju ovu obavezu tako što za konkurs izdvoje mali, ponekad simboličan iznos. Na primer, nelogično je da grad Užice za sufinansiranje izdvoji šest miliona dinara, dok je manji grad Zaječar za istu namenu raspodelio šest puta više novca – kaže Raković.

Od gradova u okruženju veličine poput Vranja, konkursi su odavno završeni: Leskovac je, recimo, odvojio 10 miliona, Pirot 9,5  a čini se da je rekorder Bor, koji je za projektno sufinansiranje opredelio 23 miliona dinara.

Zakon, međutim, ne propisuje koliko je procenata iz budžeta dužna da odvoji lokalna samouprava, iako je bilo zahteva iz medijske zajednice da se i to reguliše. Raković objašnjava da je teško generalno propisati konkretan procenat za sve lokalne samouprave, jer je veliki raskorak u ekonomskim potencijamima opština i gradova.

- Isti procenat za opštine različite finansijske snage nije objektivan kriterijum. Pored toga, iako je u Srbiji preobimna medijska industrija, različiti su medijski potencijali od jedne do druge lokalne samouprave. Postoje opštine bez lokalnih medija, čak i u Vojvodini, kao što postoje i opštine sa više tv i radio stanica, lokalnih novina, internet medija…Koliko mi je poznato, zakonom nije propisan jedinstveni budžetski procenat ni za druge namene - za zdravstvo, obrazovanje, kulturu, sport… - kaže sagovornik iz NUNS.  

 

Pa ipak, ponekad se stiče utisak kao da lokalni moćnici za medije daju pare iz svog džepa, toliko je tu natezanja, a gotovo da nema sredine gde se u čitavu priču nije umešala politika, kao što je to bio slučaj u Nišu (vidi okvir). Raković kaže da su njegova iskustva sa lokalnim upravama različita:

- Iskustva su različita, od veoma dobrih do veoma loših. Verujem da su loša iskustva, pre svega,  proizvod nesnalaženja lokalnih uprava i administracija u prilagodjavanju novom sistemu sufinansiranja medijskih projekata. Primera radi, teško se definiše javni interes u medijskim sadržajima. Doduše to važi i za same medije. Međutim, lokalne uprave često pokušavaju da izbegnu ključne zakonske kriterijume projektnog sufinansiranja kako bi i dalje protežirali “svoje” medije. Zbog toga u komisije koje ocenjuju projekte imenuju ljude koji podležu tim ličnim kriterijumima lokalnih političkih moćnika. Bilo je i slučajeva da se u komisije imenuju i nosioci javnih funkcija čime se direktno krši zakon – objašnjava Raković.

On se slaže s konstatacijom da predsednici opština često odaju utisak ljudi od čije dobre volje zavisi koji će medij dobiti novac za projekat:

-  Nije generalno tako, ima veoma dobrih primera koji pokazuju da lokalne uprave shvataju značaj javnog interesa u medijima i transparentnosti u dodeljivanju budžetskog novca. Ali je tačno da se mnogi ponašaju kao da medije plaćaju iz svog džepa. Takvim kabadahijskim ponašanjem lokalni čelnici zapravo kupuju lojalnost medija, stavljaju im do znanja da ovde još važi pravilo “koliko muzike - toliko para”. U svakom slučaju, to govori o političkom primitivizmu koji direktno utiče na kvalitet javnog (dez)informisanja – kaže sagovornik iz NUNS.

PROCENTI I POSLEDICE

No, da se vratimo na Vranje, gde lokalni privatni mediji sa nestrpljenjem iščekuju da Antić konačno raspiše konkurs. U tvrdnju sa početka teksta koju nam je izneo sagovornik blizak vlasti o čekanju da RTV reguliše svoj status kako bi konkurisao za projekte, veruje i Goran Vladković, vlasnik OK Radija. On, kaže, ne vidi drugi razlog što se sa konkursom kasni, a kao najvećeg krivca označava gradonačelnika Antića:

-  Ne vidim drugi razlog kašnjenje, posebno ako se zna da su sve formalnosti bile gotove još maja meseca – kaže Vladković.

Osim što ne propisuje procenat budžetskog novca za medije, Zakon ne predviđa ni posledice po lokalne samoprave u slučaju neraspisivanja konkursa.

Međutim, kaže Raković, u takvim slučajevima bi trebalo da reaguje budžetska inspekcija.

- Takođe, na izbegavanje ove zakonske obaveze moralo bi da reaguje resorno Ministarstvo za kulturu i javno informisanje. Podrazumeva se da bi tim povodom morala da reaguju novinarske i medijske organizacije. 

Do prošle godine RTV je imao privilegiju da bude jedini medij koji je dobijao pare iz budžeta – velikih 50 miliona godišnje, dok ostalim medijima nisu ostajale ni mrvice. Onda je vlast 2014. u leto  učinila gest milosrđa i podelila nekoliko miliona. Sad se Antić nekoliko meseci premišlja, kao da čeka nešto, iako on tvrdi suprotno. Ukoliko se na konkursu pojavi i RTV, biće sasvim jasno zašto se njegovo raspisivanje ovoliko odlaže.

 

Nije šija, nego vrat

Dok su opštine, gradovi, javna preduzeća i ustanove donedavno medijima davali novac iz javnih budžeta kroz skrivene ugovore potpisane bez ikakvih kriterijuma, novim zakonom o informisanju su te stvari samo legalizovane i umotane u formu javnih konkursa.

Problem je što su često javni konkursi javni samo zbog toga što se javno objavljuju, mada ima opština gde se vlast ni toliko nije potrudila. Nakon što su gradske vlasti Niša godinama bez konkursa ili tendera davale stotine hiljada evra Narodnim novinama, pa poslednje 2 godine to činile na nameštenim konkursima, ovog puta je to isto učinjeno i po novom zakonu.Tročlana komisija koju su bez ikakvih kriterijuma sastavile gradske vlasti je na svom prvom sastanku odlučila da kompletan svoj rad zatvori za javnost - jer bi to, pazi sad, usporavalo njen rad. Problem je što prisustvo sednicama Komisije nije dozvoljeno ni predstavnicima zvaničnog gradskog anti-korupcijskog tela, koje je Skupština grada i formirala kako bi nadgledali trošenje novca građana.

Iako zakon jasno zabranjuje da se u Komisiji koja odlučuje o raspodeli novca građana nađu osobe koje su u "sukobu interesa", to da jedan od članova Komisije istovremeno radi u mediju koju učestvuje na konkursu već postaje praksa.Tako je u niškoj Komisiji bila osoba koja radi kao novinar portala JugMedia i agencije BETA, a oba ta medija su učestvovala na konkursu.Gradske vlasti su na "majke mi" prihvatile njeno obećanje da neće glasati o projektima koje su predložile te dve medijske kuće. I to je to. Više nema sukoba interesa. Zamislite samo kada bi na konkursu MUP-a za nabavku novih automobila jedan od članova tenderske komisije bio službenik npr. FIAT-a, a da su svoje ponude poslali Pežo, Opel, Mercedes, BMW i FIAT, a da ta osoba onda kaže "ja ću se izuzeti kod glasanja za FIAT". Recimo da se i stvarno izuzme, ali taj član tenderske komisije ne glasa samo o svojoj firmi, već i o firmama koje su joj konkurencija. Zato i Zakon o javnim nabavkama izričito zabranjuje takve situacije.

Zakon kaže da se finansira "javni interes u oblasti javnog informisanja", što podrazumeva proizvodnju nekog novog proizvoda, emisije, serije tekstova, priloga.. a opštine i gradovi uveliko daju ogromne pare medijima koji na konkurs samo pošalju svoje programske šeme, pa ispada da se i dalje novcem građana finansira redovan rad medija.

Kada sam u Pirotu tražio opštinskih vlasti da mi dostave projekte koje su mediji slali na konkurs, odbili su da mi to daju. Obrazloženje je bilo da "podneti projekti predstavljaju intelektualnu svojinu podnosioca", te da "ne poseduju njihovu saglasnost" da mi je dostave. Nelogičnost je u tome što vlast za tajnu proglašava nešto što se finansira novcem građana, a pritom zakon predviđa da mediji koji su na taj način dobili novac moraju da kasnije dostave i izveštaj o njegovom trošenju. Ako građani ne znaju šta piše u projektima, kako će onda znati da li su mediji utrošili njihov novac onako kako u tim projektima piše, odnosno sa čime će uporediti te izveštaje o utrošenim parama? Rupa u zakonu po pitanju uslova učešća je ostavila mogućnost opštinama i gradovima da već u početnoj fazi konkursa budu sigurni da će novac dobiti oni mediji kojima bi oni želeli da daju novac poreskih obveznika. Tako je u Doljevcu vlast odlučila da pravo učešća imaju "sve radio stanice koje su registrovane na teritoriji opštine Doljevac". Takva je samo jedna radio stanica.

Zato je bitno da se danas bune i oni mediji koji sada dobijaju novac na konkursima. Jer ako danas oni bez ikakvih kriterijuma dobiju novac, a neki drugi mediji budu odbijeni, sutra se može desiti da se situacija preokrene - pa da tada oni ne dobiju ni dinar.

Tada će biti kasno da kažu "pa po kojim kriterijumima ste nas odbili?".

Ako mediji danas pristanu na ova pravila, postaće samo obični psi na povocu koji drži vlast. Kada možda u nekom trenutku budu odlučili da se pobune, da kritikuju, vlast će samo da zategne podovac i pas će da se smiri i nastavi da laje na prolaznike ili druge pse.

 

Dakle, novi Zakon o javnom informisanju i medijima ne samo da nije doneo skoro ništa dobro, već je u ogromnoj meri samo legalizovao sve ono što je ranije bilo nelegalno.

ZutoCvece