VRANjSKO VEČE U BEOGRADU

Tuj pesmu da mi poješ

Ono što su „beogradski Vranjanci“ sebično zadržali za sebe, ono najintimnije, jeste duša grada iz koga su potekli. Tu više ni Beograd ne može ništa, osim da se pridruži južnom karasevdahu; i ne bi mu loše bilo, naprotiv

 

Vranje, moje žuto cveće, tvoja žal za mladost nikad proći neće! – orilo se u centru Beograda, u Domu Vojske Srbije, na Vranjskoj večeri, u subotu od sumraka pa do svitanja. Nemamo se čega stideti u prestonici; Vranje je ono svoje najbolje dalo Beogradu, a ono što su „beogradski Vranjanci“ sebično zadržali za sebe, ono najintimnije, jeste duša grada iz koga su potekli. Tu više ni Beograd ne može ništa, osim da se pridruži južnom karasevdahu. I ne bi mu loše bilo, naprotiv.

NA VRANjSKOJ MESEČINI

Vranjsko veče u Beogradu, ako ćemo za pravo, počelo je dan ranije, u petak, u Galeriji Akademije umetnosti, izložbom vranjskog slikara Mite Ristića, pa se nastavilo u Narodnom pozorištu, vranjskom pesmom kao zaštićenim nematerijanim kulturnim nasleđem („Nišleje“ su u filmu „Zona Zamfirova“ to pokušali da nam preotmu, ali ne biva; Nišava se, ipak, uliva u Južnu Moravu), te predstavom vranjskog pozorišta po delu najvećeg Vranjanca, Bore Stankovića, „Tašana“; i to na sceni „Raša Plaović“, nazvanoj po jednom od najupečatljivijih tumača Mitketa (naglašavamo, van Vranja).

Ono, pak, što je bilo finale ove dvodnevne „vladavine“ Vranjanaca prestonicom, svakako je Vranjsko veče, preciznije rečeno, noć, sa ukusom nadaleko čuvene vranjske mesečine, nečega apstraktnog, a samo Vranjancima dostupnog, a što se niko nije setio da proglasi kao vranjski brend. Skromno dajemo svoj prilog ovoj ideji.

Vranjsko veče u Domu Vojske Srbije u Beogradu, počelo je pomalo skromno, kako Vranjancima, valjda genetski, i priliči – ne mora da smo baš prvi tamo, nesmo ni kumovi ni starejkovi. Ali, prekrasna sala polako počinje da se puni.

Branislav Stojanović, predsednik Upravnog odbora Zavičajnog udruženja Vranjanaca u Beogradu „Žuto cveće“, ubi se od trčanja između dočekivanja gostiju i učesnika programa; sreća te je po struci advokat, pa stvari funkcionišu sasvim po protokolu. I eto ti „naših“, u sve većem broju, odevenih u večernju toaletu, kako i priliči Vranju, staroj gospodskoj čaršiji.

Program započinje koncertom grupe „Ved“. Neka mi čitalac oprosti, ovde moram da budem ličan – slušao sam znamenitog klarinetistu Kurtu Ajredinovića, pa Mišu Mamutovića, pa Ziju, ali „Turski mekam“ i „Zbor derviša“ na klarinetu odavno nisam čuo; i to u Vranju. Sada sam ih čuo, u Beogradu! To je bilo dovoljno da se publika oraspoloži, i da dočeka mladi ansambl „Uno momento“ iz Vranja, koji je nastavio sa štimungom primerenim prilici.

U isto vreme, domaćin dočekuje domaćina, kako drukčije definisati?  Predsednik Udruženja Vranjanaca u Beogradu, dr Dragan Mikić, dočekuje gradonačelnika Vranja, Zorana Antića. Pa na neki način, obojica su domaćini ove večeri.

CICELj, CIVOR, SULIMEN

U Vranje Vranjanci, ali i u Beograd Vranjanci! Tu su potomci starih vranjskih familija, sa egzotičnim nadimcima, kakve samo Vranjanci nadevaju – Sobinci, Čorbinci, Dembinci, Čavčiki, Klinčarci, Stajići... Tu su i Vranjanci, naturalizovani Beograđani, koji su u prestonici nastavili svoje karijere – Stojan Mišić, policijski general u penziji, Srboljub Stefanović, svojevremeno okružni tužilac, Dragan Stojanović, urednik na RTS-u, Marina Mišić, sudija, sada advokat u Beogradu... Neka mi oproste oni koje nisam pomenuo; i vaš izveštač je omatorio, pa nekoga ne može da se seti, a nekoga uopšte i ne poznaje.

Pogotovo mlad svet; ono što je svojevrsno obeležilo vranjsko veče su mladi vranjančiki, koji nam obeliše obraz. Nemojte da ste u zabludi da Mitkini monolozi ne izazivaju emocije onih koji su iz Vranja odavno otišli; dovoljno je da imate privilegiju da vidite interpretaciju Dragana Stankovića, da čujete pesmu Ivane Tasić, Branimira Stošića Kaceta, Čede Markovića, i trubački orkestar Nenada Mladenovića.

Jednu od najznačajnijih uloga, imala je i Turistička organizacija iz Vranja, koja je na ulazu u salu postavila svoj štand, sa vranjskim specijaltetima – samsa, trljanica, zeljanče, salčiki, sečenica, sarma, sukana banica, brdarice; kao vrhunac, tu su bili i „crvenci“. Tako da se pred štandom, koji se u Vranju zove „sofra“, počeše stvarati čitave gomile; meni za stolom je bio prebogat, ali su Vranjanci hteli da si probaju „ono naše“ – cicelj slano, civor kiselo, sulimen ljuto. Pa se pređe na komenjak, a on posle tri mraza „pršti“.

Ostalo su uspomene.

Komentari

Socijalisti polako gube poverenje,pa se služe prljavim trikovima ne bi li naškodili Bosketu

I mi u Surdulici imamo Novketa koji širi južnjački duh po saborima i skida se go.

ZutoCvece