VOJISLAV ŠEŠELj U VRANjU

Razbija tamu, strah razgoni

Kažu, hoće da me vraćaju u Hag. A ko to hoće da me vrati? Pa, moji najbliži saradnici u ratnim zločinima – Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić! Pošto se ja tamo dobrovoljno ne vraćam, neka me ova dvojica lepo uprte na leđa, pa nose na aerodrom

 

Još mi se ne umirePa, nije se promenio. I posle 12 godina u Sheveningenu, to je onaj stari, isti Vojislav Šešelj; isti prepoznatljiv stomak, uz koji baš ne idu male šake, isti onaj izraženi nos, koji drži naočari sa tankim zlatnim okvirom i, ono što je najvažnije, isti vokabular, i ista ideologija. Vojislavu Šešelju se može mnogo toga spočitati, ali doslednost u političkoj i ličnoj provokaciji svakako ne.

SLUČAJNI ŠETAČI

Miting je bio zakazan u centru grada, u utorak (20. januar)sa početkom u 18.30 sati. Pola sata pre početka, ne deluje baš obećavajuće. Ispred OTP banke montirana je mala bina sa ozvučenjem, sa koga gromoglasno odjekuje čudan sinkretizam muzičkog izbora: hard rok - YU grupa, lirske „Legende“, duhovna muzika Pavla Aksentijevića, etno zvuk i, obligatno, splet četničkih pesama. Kao kruna, emituje se Pesma o Voji Šešelju: „U nama živi ime/ i sija zvezda sjajna/ razbija tamu, strah razgoni/ ime mu nije tajna/ To je Voja, Voja Šešelj/ To je Voja Šešelj

Kada je najteže bilo/ uz narod ponosno stajao/ i danas sa nama ponovo stoji/ za pravdu i čast se bori/ To je Voja, Voja Šešelj/ To je Voja Šešelj

U nama živi ime/ i žive njegova dela/ radosti naše, duh slobode/ voli ga zemlja cela/ To je Voja, Voja Šešelj/ To je Voja Šešelj“.

Za sada malobrojni vojvodini fanovi, njih oko pedesetak, njišu se u ritmu muzike, obezbeđenje pravi formaciju oko bine, okićene stranačkim SRS i četničkim insignijama.

Vranjanci, po prirodi jedan oprezan i nepoverljiv svet, okolo se kao nezainteresovano šećkaju; za sada ih je više nego onih deklarisanih.

U stranačkim prostorijama, primetna doza nervoze; ceo hodnik pred ulazom je detaljno oriban, prostorije su sređene, postavljen je ogroman astal, za kojim će se posle mitinga održati konferencija za medije, a kasnije i sastanak Šešelja sa rukovodstvom SRS na gradskom i okružnom nivou. Svako mesto je uredno obeleženo, vojvoda će, kao što je i red, biti u čelu stola. Ikonografija je klasična za radikale – vojvodini portreti u različitim tehnikama i veličinama, plakati „I Kosovo i Rusija“, „Nećemo u Evropsku uniju“, „10 godina haškog terorizma“, „Sve za Srbiju, Srbija ni za šta“, i slično. Tu su i portreti čiča Draže, te inih četničkih vojvoda. Domicilno rukovodstvo stranke sa kravatama, u svečanom raspoloženju. Sa ponosom ističu da je Vranje prvi grad, posle Beograda, u kome će gostovati Šešelj posle izlaska iz Sheveningena.

Odjednom, diže se tenzija – stiže vest da je zbog teške saobraćajne nesreće kod Predejana, Šešeljeva kolona zaustavljena, te da će kasniti. Ovo odmah izaziva sumnju – pa kako to, ta nesreća je bila još danas, nemoguće da još nisu normalizovali saobraćaj... Ma, ne budite blesavi, to je sve zbog njega, pokušavaju na sve načine da ga sabotiraju... Mobilni telefoni se usijavaju.

Tu su već odavna i pripadnici PU Vranje – oni uniformisani, i saobraćajci su u manjini, dominiraju inspektori u civilu. Kolega televizijski snimatelj i vaš izveštač polaze na ulicu da vide šta se tamo dešava; na stepeništu, odjednom, susreće ih grupa od pet-šest inspektora BIA, u žurbi i namrgođenih, hitaju ka stranačkim prostorijama.

Pod utiskom malopređašnje vesti, utripujemo da su ovi pošli da zabrane skup! Na levo krug, trčećim korakom nazad, imaćemo ekskluzivu! Kad tamo, oni se lepo raskomotili, pijuckaju kaficu sa rukovodstvom, u srdačnom razgovoru.

DA POSLUŠAM DEDU

Dole se publika umnožava, ali tom utisku i dalje doprinose oni „slučajni“ šetači. Sa razglasa objavljuju da će Šešelj kasniti, što izaziva izvesnuzabrinutost kod prisutnih. Ipak, svi strpljivo čekaju, oni šetači šetaju. Eto ti oca jednog našeg visokog gradskog funkcionera.

- Ma ne... – kaže – nisam ja tu zbog Šešelja, uostalom, ovo si je moja avlija.

- Pa naplati li im kiriju?

- Ne – veli – zamisli, noćas mi deda dođe na san. A on je bio radikal, predsednik opštine; i kaže mi – sinko, kad dođu ovi moji tu pod tvoj prozor, nemoj da im braniš i prečiš, nemoj ništa da im naplatiš. I ja da poslušam dedu...

Opet slučajno nailazi i Gradimir Jovanović, predsednik GO PUPS.

- Ma ne, ja samo u šetnju... A šta ima i da vidiš, 100-200 ljudi...

Da, ali da se ne zaboravi da je Šešelj devedesetih sa toliko i počeo, kao „kišni čovek“, a posle premašio milion.

- Ma jok, nema ništa od toga, drugo je vreme, druga politika – teši Jovanović i sebe i okolne slušaoce.

Tu je slučajno i dežurni lokalni stihodelja – bez Kambera svadba biva li - sad, ili ga je žena poslala po ugalj, ili zbira građu za nove pseudopoetske baljezgarije; ako je to, na pravom je mestu.

Grupica gradskih likova tera seir sa svojim drugarom, poznatim sportsko-političkim radnikom.

- Ej, eno ga R....! Kolinda! O, Kolinda! Da nećeš sad i ovde da se učlaniš, da budeš predsednik SRS?!

Onaj se mršti, iskulira ih, gricka suncokret.

Čekajući vojvodu, kratimo vreme pričom. Tu je još jedan gradski lik, poznati privrednik, koji priča svoju ratnu storiju.

- Ja sam nacionalista, ne krijem. Ali nacionalista koji voli svoje, a ne mrzi tuđe; znaš ono – volim svu decu na svetu, ali svoju najviše. Elem, kad ono zapuca, odem ti ja u Vojni odsek da se dobrovoljno prijavim. Oni tamo, iskidaše se od smeha. I taman sam mislio da od mog rata nema ništa, eto ti je uveče vojna policija. Vi ste se, kažu, prijavili, jesam. E, pođite s nama. I ne dadoše mi pušku, nego sam bio prevodilac, vladam stranim jezicima. Celo sam naše ratište prošao, nije to bilo tako naivno. I jednog dana dovedoše nekog Šveđanina i jednog Kanađanina, odrani kao mačke. Predstavljali se kao novinari, a bili špijuni. I ja im lepo dam po list papira, i kažem – pišite. Šta, pitaju? Sve! Izađem iz kancelarije, da im ne smetam; kad, za jedno pola sata lupaju na vrata. Šta je sad? Traže još papira, kažu, ne može sve da stane na jedan. Znali su i ono što nisu znali da znaju. Posle, naši hoće da im presude po kratkom postupku. Pustite, rekoh, ljude, neka idu u svoju zemlju, svojim porodicama, neka ispričaju istinu o nama. I pustiše ih.

DINARSKA DIVIZIJA

Vreme teče, Voje nema, sve je hladnije. Međutim, publika pristiže. Najbrojniji su ljudi srednjih godina, vojvodini ratnici iz Hrvatske i Bosne, dosta njih u maskirnim uniformama, ali ima i mladih, dosta je žena, nekih i sa decom. Da vide čiča Voju. Šajkača dominira, ali šampion je Dragan Stojanović Žuća, kolporter-legenda, odeven u maskirnu uniformu, sa srpskom oficirskom šapkom, ogrnut crnom zastavom, firma – Dinarska divizija. Maršira ka bini, ali pozdravlja stisnutom pesnicom uz šapku. Primer srbskog pomirenja.

Verni, uprkos svemuI „šetači“ se množe, prave brojno stanje. Jedan bio po lekove, pa slučajno prolazi – baš, kaže, da vidim ko je tu, a kobajagi slučajno; gledaj, gledaj, ali i oni tebe vide, i to isto kažu. Eto ti ga drugi – šta je bre ovo – kao ne zna. Pa kad ne znaš, kako se ovde stvori? Pa, pođo' da kupim hranu za kuče.

Ajde više, hoće li stići?

- Pošao je – kaže u poverenju bivši poslanik SRS iz Bujanovca Jovica Stojmenović Stručnjak – ali pošto mu ne daju policijsku pratnju, na čelu je vozilo saniteta sa rotacijom.

I najzad, sa dva sata zakašnjenja, eto ti Voje Šešelja. Izlazi iz kola, za njime cela kolona sa zastavama, sirene trube, muzika trešti. Cela masa od  bine se sjuri ka njemu, obezbeđenje uz živu muku pravi tampon zonu oko njega. Dočekuju ga devojke, dve u seoskim, dve u gradskim nošnjama, sa hlebom i solju. Po tri puta se ljubi sa domaćinima.

Šešelj ide kroz masu, koja je u transu; mnogi pokušavaju da ga dodirnu, obezbeđenje pravi živi lanac oko njega. Vojo-vojvodo, Vojo-vojvodo, ori se centrom Vranja. Penje se na binu, i počinje ono što su svi čekali, nekih oko 500 njegovih fanova, isto toliko „slučajnih prolaznika“, i ostatak policajci i novinari.

Vojvoda se uz ovacije penje na binu, kad uzme mikrofon, nastaje tišina.

- SRS pokreće široku opštenarodnu akciju za promenu režima u Srbiji – grmi Voja, narod u transu kliče „care“, „spasitelju“! – Pokrećemo akciju protiv dojučerašnjih saboraca koji su se predali i prodali!

Takoo jee!!! – gromoglasno odobravaju fanovi, od kojih neki izgledaju kao likovi iz starih filmskih žurnala u kojima opčinjeni ljudi, staklastog pogleda i opuštene donje vilice upijaju govore Musolinija i Hitlera. Mnogi plaču.

Posle kraćeg zadržavanja na ekonomskoj situaciji u zemlji i Vranju, Šešelj prelazi na svoj teren – kritiku, da tako eufemistički kažemo – svojih političkih protivnika, a to su svi, naročito Toma Nikolić i Aleksandar Vučić. Nije ostao pošteđen ni Aleksandar Vulin, ni Mlađan Dinkić, u stvari, niko iz bivšeg i sadašnjeg političkog establišmenta, ali je Šešelj sa posebnim guštom počastio, kako samo on to zna, Nikolića i Vučića.

ZLATNIK NjEN

- Kažu, hoće da me vraćaju u Hag. A ko to hoće da me vrati? Pa, moji najbliži saradnici u ratnim zločinima – Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić! Pošto se ja tamo dobrovoljno ne vraćam, neka me ova dvojica lepo uprte na leđa, pa nose na aerodrom. Samo oni koji se nisu prodali, i koji su pošteno radili, mogu da vode ovu zemlju, a ne oni koji od sebe prave žrtve! Vučić svojim gospodarima preti ostavkom; uuu, ala ih je uplašio! Ali, ostavke se ne podnose u Briselu, Beču, ili Vašingtonu, neka podnese ostavku u Beogradu!

- Srbija propada – nastavlja vojvoda – a narod je u sve većem siromaštvu! To se više trpeti ne može. Na žalost, naši dojučerašnji saborci smatrali su da su vlast i novac važniji od služenja srpskom narodu! Moramo da se zaštitimo i od tih međunarodnih hijena koje uništavaju našu proizvodnju a zapljuskuju nas svojom robom! Izvlače nam i crno ispod nokata!

Tooo! Tako jeee! Bravo Vojo!

- Ovako dalje više ne može – zaključuje Šešelj – kako ćemo dalje sa ovim naprednjačko-izdajničkim sistemom, ne znam. Oni se prave da smo svi siti, zadovoljni, a narod grca. Sve više je ministara kriminalaca, jer oni namaju drugog kriterijuma da biraju ministre, osim po umešanosti u kriminalu!

- S vremena na vreme čujem – crnohumorno će Šešelj, što izaziva gorak smeh kod fanova – da Aleksandar Vučić brine o mom zdravlju. A ja tvrdim da sam zdraviji od Vučića, i neću da umrem, kako to oni očekuju. Još mi se ne umire! Imam dva jastoga na jetri, pa čekam da mi se spuste na jedan drugi organ!

I više od pola sata, sve u tom stilu. Praćen ovacijama, Šešelj napušta binu. Konferencija za medije u stranačkim prostorijama je propala zbog kašnjenja, pa vojvoda hita u RTV Vranje, gde će u emisiji „Oko juga“ gostovati uživo. Masa ga prati do tamo, najuporniji ostaju da ga čekaju, ostali se sele u stranku, da gledaju emisiju.

Oni ispred komentarišu

- Ej, jeste čuli, Šeki spava u Surdulici! Izem ti Bosketa, kad Vučić čuje za ovo! Hahahaa!

- Evo sad – skida drugi mobtel sa uveta – javlja mi drugar da Vladičin Han i Surdulica nemaju signal sa RTV Vranje! Eto ga Boske!

Poslednji utisak ove večeri ostavlja žena u srednjim godinama, odevena u iznošenu konfekcijsku garderobu, sa vidljivim tragovima teškog života na licu. Telefonira nekome, valjda mužu.

- Eve, u Vranje sam, čekam Voju Šešelja. Ej, na metar sam bila, do s'm njega!  Ne, ne znam ka'će dođem, mora još je'mput da ga vidim. Zlatnik moj!

ZutoCvece