VRANjSKI POLITIČARI I RELIGIJA

Teška oskudacija u ateistima

Nisu tako davna vremena, kada je crvena petokraka gušila crveno slovo u verskom kalendaru; sada se to naglavačke okrenulo. Agresivna klerikalizacija dočekala je svoje vreme, pa sada radi svetovnoj vlasti  isto ono što je ona u „vunena vremena“ kleru radila. I još grđe

 

Po logici, ako poštujete božje i ljudske zakone, trebalo bi da ste dobar čovek, da bližnjima nanosite dobro, da breme odgovornosti koje na svoja nejaka pleća preuzmete nosite dostojanstveno i sa mukom, kao što je Isus Hristos nosio svoj krst, kako bi nas otkupio i izbavio od zla. Deo društva, oličen u političarima, na sebe je preuzeo odgovornost za zajednicu, pa bi po tome trebalo zaključiti da su bogougodni, zabrinuti za svoju pastvu, kao i za svoju dušu, a ne samo za svoj džep i svoju moć, kao što je običan puk sklon da tumači. Pa, koliko vranjski političari, pogotovo oni na vlasti, poštuju verska pravila koja propisuje SPC,  da li su verujušči, poste li, slave li krsnu slavu, posećuju li kuću božju? Koliko je danas vera kod političara autentičan odraz njihove duše, a koliko populistički imidž, iskorišćen za penetraciju u masu vernika, kojih je sve više, jer većini naroda može samo bog da pomogne.

ŠTA JE U DUŠI

Samo ukratko, podsećanja radi. Nisu tako davna vremena, kada je crvena petokraka gušila crveno slovo u verskom kalendaru; sada se to naglavačke okrenulo. Agresivna klerikalizacija dočekala je svoje vreme, pa sada radi svetovnoj vlasti  isto ono što je ona u „vunena vremena“ kleru radila. I još grđe. Oko za oko, zub za zub, kaže Sveto pismo. I da ne bi išli kod oftalmologa ili dentiste, vranjski političari su se okrenuli veri, svaki na svoj način – neko kao autentični vernik, neko kao tradicionalista, a neko iz, jednostavno, utilitarnih razloga. U vranjskoj politici danas vlada teška oškudacija u ateistima.

Da, verujem u boga, i verujem u SPC: Dragan Nikolić- Po mojoj definiciji, jesam vernik – kaže Zoran Antić, gradonačelnik Vranja (SPS) – to je individualna stvar pojedinca. Inače, po krštenju sam pravoslavni vernik, po vaspitanju građanin, po političkom opredeljenju levičar, socijaldemokrata, po nacionalnosti Srbin.

- Slavim krsnu slavu – nastavlja Antić – već deset kolena unazad, i po očevoj i po majčinoj liniji. I slavu, i Božić, i Uskrs, sve velike praznike, od kako znam za sebe. Poštujući i priklanjajući se veri svojih predaka i svojoj, uvažavam sve druge veroispovesti, jer sam svestan svoje pripadnosti – identiteta.

Antić kaže da u crkvu ide shodno svojoj duhovnoj potrebi, ali i vremenu koje može da izdvoji.

- Kao student u Beogradu sam pevao u crkvenom horu, ali sam istovremeno  i obilazio i sinagoge, i katedrale, i džamije. Moja porodica je, po majčinoj liniji, veliki pokrovitelj manastira Sveti Pantelejmon u Lepčincu, a ja lično, donator Sabornog hrama Svete Trojice i crkve Oca Justina. Jedno zvono i dve stasidije (rezbarene stolice) su moj poklon.

Srboljub Dimitrijević, doktor filozofije
SOKRATOVA ŽRTVA
- Političari su većinom deklarativni vernici, a razlozi su očigledno utilitarni. Takvo poimanje vere posledica je jedne ideologije koja je bila na vlasti više od pola veka, pa je ovo sada zakon akcije i reakcije. Njima je to potrebno, jer je i ta ideologija bila vrsta religije.
- I dugogodišnja sprega ideologije i politike ulovila je i današnju spregu religije i politike. A praktično, demokratije je situacija u kojoj čovek odlučuje van religije, nju ostavlja kao svoju intimnu stvar. Demokratija nije kompatibilna sa religijom, prvi primer je Sokrat, dok Atinjani nisu uzeli stvar u svoje ruke, a poslednji primer – mi.

No, šta je u duši, koliko je naša vera autentična, a koliko je „estrada“?

- Od 1990. godine – smatra Antić – to sve više postaje pomodarstvo i jedan snobovski odnos prema društvu. Nema iskrenog odnosa onioh koji odlaze u hramove, ni prema veri, ni prema njima samima – e da bi bili viđeni. Crkva za to nije odgovorna, ona prima sve, i „bludne sinove“. Nije problem u sabornosti zajednice i njenom produhovljenju, već je problem ponašanje pojedinca van okvira hrama, sabornosti, zajednice. Odnosno, da li smo verujući samo u hramu, u obredima, ili i u društvenom životu.

Branimir Stojančić, sekretar IO GO SPS Vranje, rezolutan je.

- Vernik sam. I poštujem ne samo svoju, pravoslavnu veru, nego i sve ostale. Pošto potičem iz komunističke porodice, pa moji nisu slavili, sada ja obeležavam dve slave, i sa očeve, i sa majčine strane. Ne, ne zovem sveštenika; to više smatram tradicijom, nego verskim obredom.

- I pored toga – nastavlja Stojančić – poštujem opredeljenja predaka, koji nisu slavili. Kršten sam, znam red i pravila, ali nisam verski fanatik. Vera se nosi u srcu.

Stojančić nije načisto zbog čega ima sve više politišara u crkvi, da li je to zbog glasača, ili iskrene vere?

- Ne bih da generalizujem, ima i jednog i drugog. Recimo, Koštunica – iako nije u našoj političkoj opciji, ne možete reći da nije iskreni vernik. Ili Milošević, koji je o pravoslavlju više znao nego oni koji su na njemu pravili  karijere. Na neki način, sve je postalo estrada. No, za tu situaciju na mogu a da delimično ne okrivim i SPC. Koliko je politika koketirala sa njom, toliko je i ona sa politikom.

VOLTER ILI JUSTIN

- Da, verujem u boga, i verujem u SPC – kaže Dragan Nikolić, narodni poslanik SNS - mada je to duboko lično pitanje i svako ima svoj lični stav prema veri. Prema tome, sve što se kaže, ispada kao samoreklamiranje.

Nikolić ističe da sa majčine strane potiče iz tradicionalno svešteničke porodice, da su mu majka i ujaci bili duboko pobožni. A on, sam? Slavi li slavu, ide li na liturgiju, posti li?

- Dakako, slavu slavim. Skromno, u krugu porodice i najbližih. Postim li? Iskreno, nekoliko puta sam probao, ali što zbog posla, što zbog načina života, nema uslova za to. Ali za velike praznike, Badnji dan, Veliki petak, obavezno. U crkvu idem svake nedelje, ali nisam od onih koji su pomodari; a takvih sada tamo ima koliko god hoćete.

Gradimir Jovanović, predsednik GO PUPS Vranje, ističe da je njegov odnos prema veri „veoma dostojanstven“.

- Poštujem one tri čarobne reči – nada, vera i ljubav, jer to nedostaje ovom svetu. U crkvu, inače, ne idem redovno, idem kada su pomeni mojih predaka i kada je dedina slava, koju iz određenih razloga nisam nastavio. Ali, mi najbliži se uvek okupimo.

- Kad odem – nastavlja Jovanović  - u crkvu ulazim sa velikim poštovanjem, ali zbog mnogih koji se prave vernicima, a koji nisu naučili kako da se elementarno ponašaju u hramu, ja to pomalo izbegavam. Ne želim da budem novokompanovani vernik, već pravi, ali vrednosti pravoslavlja, svetosavlja, nisu u onim spoljnim manifestacijama, već u poštovanju božjih zakona.

- Sa lažnim vernicima – zaključuje Jovanović – mi nemamo šansu kao narod, moramo da se vratimo svetosavlju.

Predsednik Skupštine Grada, dr Slobodan Stamenković (DS), crkvu poštuje kao najstariju instituciju, kao temelj identiteta naroda.

- Nisam ateista, ali nisam ni vernik u onom smislu kako to neko sada nalaže, ili kako je to sada neko pomodarstvo. Moj otac slavi porodičnu slavu, sada ja treba da je preuzmem.

- To je – smatra Stamenković – stvar slobodnog uverenja i najvažnijih principa za opstajanje i lične i nacionalne duhovnosti.

- Vera bi trebalo da bude izdvojena od svetovnih stvari – smatra Stamenković – ne samo u smislu sekularne države, kao što piše i u Ustavu, nego više zbog nje same, i zbog vernika, da se oslobodi od aktuelnih političkih previranja. Uostalom, to je bila njena formula preživljavanja u svim srpskim prošlim, burnim vremenima. Veru ne treba vezivati za politiku, jer ona predstavlja ono vanvremeno i vanpolitičko.

Po Ustavu, Srbija je sekularna država, koja teži Evropskoj uniji, dakle principima racionalizma, nasuprot mistici pravoslavlja. Koliko smo razapeti između Voltera i ave Justina?

ZutoCvece