POZORIŠNA SCENA

Dve daske i strast

Radoslav Zlatan Dorić: „Pozorište u palanci“ (po motivima istoimene pripovetke Radoja Domanovića); produkcija: O.Š. „Jovan Jovanović Zmaj“, Vranje; režija: Vesna Prodanović

 

Dupke puna sala Doma Vojske, i to mlad svet, koji sa punim interesovanjem i koncentracijom prati dešavanja na sceni. I niko ne uključi mobilni telefon, niko ne prozbori o banalnim, svakodnevnim problemima usred umetničkog čina, niko ne zašuška žvakaćom gumom ili čokoladicom, niko ne zagricka semenke. Starija generacija vranjske pozorišne publike mogla bi nešto i da prinauči od onih koji dolaze zajedno sa pozorišnim zdanjem, uništenim u piromanskom pohodu divljih huna.

No, pozorišta ima, i biće ga, dok god ima posvećenika boginje Talije. To su u ovom slučaju bili nastavnici i učenici O.Š. „Jovan Jovanović Zmaj“, koji su na vranjsku scenu postavili komad pokojnog pozorišnog pregaoca iz Sarajeva, Radoslava Zlatana Dorića, „Pozorište u palanci“, po motivima istoimene pripovetke Radoja Domanovića, koji je neko vreme (po kazni) službovao u Vranju kao profesor gimnazije, i Dorić je smatrao da je ovo njegovo delo inspirisano upravo empirijom iz Vranja.

REČ REDITELjA
Režiserka predstave „Pozorište u palanci“ je Vesna Prodanović, profesor srpskog jezika u O.Š. „Jovan Jovanović Zmaj“ u Vranju. Inače, već 30 godina je na pozorišnoj sceni Vranja.
- Direktan povod za ovaj projekat bio je dan naše škole, sa namerom da predstava zaživi u Vranju. U početku, svi su bili uzdržani, skeptični. Samo od svog kolektiva dobila sam punu podršku. Sada mi se javljaju direktori drugih škola sa predlozima da se projekat nastavi, i da oni hoće da se uključe.
- Šire gledano, ovu predstavu doživljavam kao rudiment povratka amaterizma na vranjsku pozorišnu scenu. Bila bih najsrećnija da se to desi, posle one profesionalizacije, i da u amaterskim glumačkim družinama bude sve kao pre – da se radi sa ljubavlju, kada se jedva čeka da ideš na probu ili predstavu. Surovi profesionalizam je to potisnuo, pa se nadam da će se ta glumačka misija kroz amaterski angažman ponovo valorizovati.
- Mi smo amateri, imamo misiju, pomažemo profesionalcima. Za sada, znamo da će biti odigrano devet repriza naše predstave; sav prihod će ići za obnovu vranjskog pozorišta.

Vranjska pozorišna scena prošla je kroz mnoga iskušenja, tokom više od jednog veka, koliko postoji; sve to lepo stoji u komadu, ko zna da čita, i ko pamti. U novijoj istorija vranjskog teatra, to su neuralgične tačke stihijne profesionalizacije 1996. godine, što je uslovilo „tržišne uslove poslovanja“, a to je oduvek bila rak-rana pozorišne umetnosti, te samim tim i pomak repertoara od umetničkog, ka estradnom, pa i cirkusantskom; ali, rodilo se, valja ga ljuljati. I najzad, ono najjezivije – spaljivanje Talijinog hrama, kada se činilo da je vranjskom pozorišnom životu zadat coup de grace, što se na primeru ove predstave pokazalo kao zloguka, ali srećom netačna prognoza.

I u pomoć pozorišnom miljeu grada, kad već profesionalci nisu dovoljno kadri, pritekli su u pomoć – pozorišni amateri. Neko će ovaj pojam shvatiti pejorativno – „amateri“ – ali taj o pozorišnom amaterizmu nema pojma. Vranjsko pozorište je, kao amatersko, bilo najbolje u svom rangu, i to u bivšoj velikoj SFRJ, a sada, kao profesionalno, tavori u Srbiji; neko će se pozvati na okolnosti, ali to nije puna istina. Amaterizam je bio baza za regrutaciju prve generacije vranjskih pozorišnih profesionalaca, kojima je dekretom promenjen status, bez ikakvih preduslova koje pozorišni profesionalizam podrazumeva.

No, da se vratimo predstavi – bilo bi neprimereno ceniti njene umetničke domete, najveća vrednost njena je što se uopšte pojavila. Bilo je pitko, razigrano, izvođači su nedostatak zanata i scenskog iskustva debelo nadoknadili dobrom voljom i entuzijazmom. Ponekad, kad ste nečemu posvećeni, dovoljno je uraditi to pomoću „štapa i kanapa“, ili, kako kaže u predstavi tragičar Gavrilo – „dajte mi samo dve daske i strast“! I imaćete pozorište. Sve je nekako asociralo na stara, dobra vremena srpske i vranjske prosvete, kada je svaka škola imala literarnu, likovnu i dramsku sekciju. Danas, prosvetni radnici, na njihovu žalost, a na sramotu društva, sviraju po svadbama, ili prodaju kupus i papriku na pijaci, e da bi nekako preživeli.

Nastavnici „Zmaja“ izabrali su teži put – što je i poruka srećno odabrane predstave – da svoje đake uvedu u jedan čaroban svet ljudske lepote i umetnosti, pa ma kako trnovit on bio – iz trna iznikne ruža. Oni su ovom predstavom ispunili svoju misiju, a njihova publika je to shvatila.

ZutoCvece