ROK SCENA: 30 GODINA JOLLY JUMPER-a

Plivati uzvodno

Na kraju, kad ti sve uzmu, ostaje ti samo ponos i ulica; ako ti uzmu i ponos, ostaje samo ulica... i onda je kraj. Bori se do kraja

 

- Ej – kaže Jovica Davidović, frontmen već legendarne vranjske rok grupe Jolly Jumper – pričaćemo, ali nemoj ono izlizano – „šta je za vas rokenrol“, ili „ko su vam uzori“. Pričaću ti neke priče, koje još niko nije čuo, kako smo se rađali i odrastali kao bend.

Sve ovo je povodom 30. rođendana grupe, koji je proslavljen u klubu Darkwood u subotu uveče/noću. Oko 200 vranjskih fanova rokenrola imalo je jedinstvenu priliku da uživa u neponovljivoj četvoročasovnoj svirci našeg neuništivog rok benda, u zatamnjenom i zadimljenom suterenu, u atmosferi ranih radova rok subkulture.

- To smo i hteli – kaže Joca – simbolički da liči na našu prvu svirku, a da opet ima kapacitet jednog rok koncerta. Izuzetno sam zadovoljan i srećan i prijatno iznenađen sastavom ljudi na našem rođendanu. Sve generacije, spojene u žižu rokenrola. To je te večeri bilo ostrvo građanske slobode! Ponosan sam na svoju publiku.

PRVA SVIRKA: To je bilo 15. novembra 1984. u Drugoj mesnoj zajednici. Ja, moj burazer Ivica solo gitara, Boban Čupko bubnjevi, Gera ritam gitara, Miško bas gitara. Zapanjili smo se kad smo videli one ljude u dva reda – ali jedan iznad drugog; sedeli su jedan drugome na ramenima. Odmah sutra svirali smo u tadašnjoj ŠUP školi, ista atmosfera. Ali sve je kulminiralo, i odredilo nam sudbinu na trećoj svirci, koju nam je organizovao Bucko Mladenović u Domu kulture. Nisam mogao da verujem, pa siđem do pokojnog Karadžata, koji je bio na ulazu. Pitam ga koliko je karata prodato, kaže, za sad, oko 850; kad uzmeš i one koji su ušli bez karata, oko 1000 ljudi!

PUCAJTE, MI SMO SRPSKA DECA

Još uvek sanjamo isti san
Slobodno nebo i sunce za sve
Još uvek čekamo da dođe dan
Kada će ljubav da nas dotakne

Stalno nam zabija nož u leđa
Odvratna neman s hiljadu glava
Kolevku staru hoće da slomi
Tamo gde Majka Srbija spava

Smeta im to što slavimo slavu
Pevamo pesme u čast junaka
A deca rastu bez detinjstva
U tužnoj zemlji bez jedinstva

Dosta je bilo praznih reči
Vremena ima sve manje i manje
Mrak mi polako pada na oči
Neću da budem ovca za klanje

Ponosno kaži svima ko si
Poljubi zemlju kojom hodaš
Pomoli se za njenu sreću
I nemoj nikad da je prodaš

Nekad poželim da brzo prođu
Odvratni snovi što me muče
Al' žrtve traže pravdu svoju
I ja im dajem zakletvu moju

Bilo kada i bilo gde
Biću sa Tobom voleću Te
Paliću sveću slaviću sveca
Pucajte mi smo srpska deca

NAJČISTIJA VODA: Poenta je da nikada nismo bili „od Silvane do Nirvane“, jer je teže plivati uzvodno, gde je na izvoru voda najčistija. Nikada nismo bili politički podobni, tako da se rad grupe odvijao uglavnom na lokalu, mada smo svirali sa YU grupom, Ribljom čorbom, Galijom, Partibrejkersima, i to u više navrata. Nikada nismo bili klimoglavci i čankolizi; naravno da smo mogli i više, ali jednostavno nismo hteli da izdamo osnovnu ideju rokenrola.

ČETIRI PRIČE: Početkom naše karijere, svirke su se ugovarale u komitetu, i uslov je bio da se počne sa nekom „socpatriotskom“ – „Druže Tito mi ti se kunemo“, ili „Računajte na nas“, takva ludila. Mi smo, međutim naše svirke počinjali hardrok verzijom „Marša na Drinu“ ili pesmom „Sinđelić Stevan“. I to je prolazilo, mada su se neki kasniji veliki „demokrati“ i „patriote“ bunili zbog toga – nije, je li, u našem samoupravno-socijalističkom duhu. Onda ja ustanem, i pitam komitetlije: „Dobro, ako pesma o Sinđeliću nije patriotska, zašto onda ne predložite da se Ćele-kula sruši“? Oni ovako u pod, i to tako prođe.

Sviramo u Leskovcu, 1987; gužva ovakva. I u jednom trenutku, ja da kažem nešto Ivici, kad, on ga nema na stejdžu. Gitara mu piči, čuje se, ali on se ne vidi. Ne prekidamo svirku, gledam ja okolo, i vidim iz jedne rupe vidi mu samo patika. Pogledam dole, on u rupi, propao kroz truo pod, ali svira, ne prekida, i dere se odozdo – „što buljiš be, vadi me odavde“!

Svirka u Smederevu, 1990. Išao vranjski folklor tamo na neko gostovanje, i pokojni Srba Campareja kaže, a slučajno sedimo, ajde i vi sa nama, taman da kombinujemo tradiciju i rok. Ne možemo, Srbo, kažem, trenutno nemamo bubnjara. Ma što te briga, ko to će gleda, kaže on, i tako odosmo. Folklor odigra svoje, sad malo mi. Ali, rok bend bez bubnjara?! Nešto kilavimo, ovamo-onamo, kad, iza sebe čujem bubanj. Tip iz folklornog orkestra, video kako se mučimo, pa mu dožalilo, uzme bubanj i popne se na scenu. I Ivica se okrenu, ukapira, u dve rečenice se dogovoriše, posle su nas na rukama izneli. Ni dan danas ne znam ko je taj čovek, samo sam čuo da je iz Vrtogoša, ne znam donjeg ili gornjeg.

ŠKOLA ROKENROLA
Za ovih 30 godina benda Jolly Jamper, promenilo se čak 25 njegovih postava, i prošlo isto toliko muzičara, tako da se grupa može smatrati svojevrsnom školom vranjskog rokenrola. Danas postavu čine braća Jovica (vokal) i Ivica (solo gitara) Davidović, Danijel Mujakić (bas gitara), David Stanojević Kena (ritam gitara) i Zoran Djorđević (bubnjevi).

Vraćam se na početak – probamo kod Gere u Odžinku, opet nemamo bubanj, u bubanj mu se ne našlo. Neko mi reče da ima jedan jedan bubanj u Panađurište, samo je sumnjivog porekla. More, kakav 'oće neka je, samo da mi sviramo. Trk ja po bubanj, čovek mi ga dade. I ja bubanj u ruke, a neka vrućina, zvezda upekla, ja sa onim čudom od Panađurišta do Odžinke. I kod robne kuće stanem da odmorim, znoj lije od mene, tek, prolazi Jumkov autobus, iz prve smene vraća one argate, a oni kao sardine unutra, tako su tužno izgledali; i gledaju me i smeju se – valjda leče komplekse, eto, ima neko jadniji i od nas. Izdržim i odnesem bubanj, ali isade da ni on nije nizašta. Čupamo kosu. I onda se pojavi Bage Mišić, i donese nam njegove profesionalne „premijer“ bubnjeve, na kojima bi mu i Zapad pozavideo. I tako odradimo i probu i svirku, i evo, dogurasmo dovde.

PESMA I PRIČA: Svaka naša pesma ima svoju priču, koja se zasniva na nekom fenomenu. Uglavnom su pesme vezane za lično iskustvo, ali i za opštu situaciju – „Pacov“, na primer, vezan je za političare-krvopije, „Sinđelić Stevan“ za srpsko junaštvo i žrtvovanje, „Zagrizi mamac“ ima jaku erotsku dimenziju...

- Na kraju - kaže Joca - kad ti sve uzmu, ostaje ti samo ponos i ulica; ako ti uzmu i ponos, ostaje samo ulica... i onda je kraj. Bori se do kraja.

ZutoCvece