RESTITUCIJA: MILISAVSKA KUĆA VRAĆENA VLASNICIMA

A, podstanari kuda će

Kad je država dobila šta je htela, one koji su preživeli logore i prinudni rad pustila je na slobodu(!), jedan takoreći čin milosrđa, ali im imovinu nije vratila, pa ovi slobodni ljudi i njihove porodice nisu imali od čega da žive. Šta će mi takva sloboda?

 

Čuvena „Milisavska kuća“, na uglu prekoputa Doma zdravlja, prvostepenim rešenjima vraćena je avgusta nasledniku bivših vlasnika objekta, Konstantinu Milosavljeviću, koji živi u Beogradu. Dobro, „istorijska nepravda“ je u ovom slučaju ispravljena, ali iskrsavaju novi problemi:  naime, u objektu su smeštene dve državne firme – direkcija „Komrada“ i Sekretarijat za zdravstvenu, socijalnu, dečju i boračko-invalidsku zaštitu, izbeglice i privremeno raseljena lica; u drugom, pak objektu su komunalna policija i inspekcija. Povrh toga, u objektu živi izvesna porodica, koja tu boravi već pedesetak godina, bez ikakvog pravnog osnova. Kuda sa svim tim ljudima?

VRANjSKI GOLI OTOK
Samo da podsetimo čitaoce o toj „istoriji“, koja naravno nema nikakve veze sa Milosavljevićima, već sa sukobom komunista sa komunistima, kada su se drugovi 1948. opredeljivali za druga Tita ili za druga Staljina. Ovi prvi nadvili, pa je „Milisavski podrum“ bio neka vrsta vranjskog Golog otoka. Još u milisavskom podrumu postoje tragovi krvi, noktima urezani očajnički zapisi na zidovima, nivo vode koja je do kože nagim logorašima puštana do visine kukova, danima, sećanja zatočenika koji su tu mučeni i sakaćeni, a čiji su mučitelji „dobili diplome“ i terali svoje vekove u blagostanju, po tuđim kućama, lokalima i imanjima. I tako je i danas. Nota bene, lokal u prizemlju ove atraktivne gradske lokacije držao je, a ko bi drugi, nego „Simpo“. Takoreći, nastavljač zločinačke tradicije.

DELIMIČNA REŠENjA

Dakle, Agencija za restituciju – Područna jedinica Niš, donela ja dva delimična rešenja, jedno od 30 maja, drugo od 26. avgusta tekuće godine. Prvo se odnosi na poslovni prostor iz dva dela u objektu, drugo na stambeni prostor. Milisavska kuća, inače, ima bogatu predistoriju, što dobru, što za zaborav. Zgrada je sagrađena tridesetih godina prošloga veka, kao prvo od modernih zdanja u Vranju, u centru grada (tada palanci) sa kućama, lokalima i duvarima od ćerpiča (nepečene cigle), i u arhitektonsko-građevinskom smislu bio je revolucionaran za Vranje. Vlasnik je bio Nikola Milosavljević „biv. iz Vranja“, koji je 1946. godine, nakon, kaži ga oslobođenja, to jest dolaska na vlast komunista bio, kao i većina vranjskih trgovaca, bankara, preduzetnika, osuđen od tadašnje vlasti za „krivična dela protiv naroda i države“, na kaznu lišenjsa slobode sa prinudnim radom u trajanju od četiri godine, kao glavnom kaznom, i na sporednu kaznu konfiskacije celokupne imovine“. Tada je u niškom logoru bilo zatočeno 26 vranjskih trgovaca. Ono što je preteklo, pušteno je na slobodu posle nekoliko meseci, odlukama Prezidijuma FNRJ, ali ovde se javlja nedoumica – naime, kako se to glavna kazna oprašta, a sporedna (konfiskacija imovine) ne! Ergo, radilo se ne o neprijateljima naroda i države, špekulantima, saradnicima okupatora, ili kako su ih već nazivali, nego jednostavno o – imovini! Kako ono reče Patak Dača – „Nije u pitanju printsip, nego pare“! Kad je država dobila šta je htela, one koji su preživeli logore i prinudni rad pustila je na slobodu(!), jedan takoreći čin milosrđa, ali im imovinu nije vratila, pa ovi slobodni ljudi i njihove porodice nisu imali od čega da žive. Šta će mi takva sloboda?

Sada se to polako, ali poolaako ispravlja; potomci rehabilituju dede (jer je to jedan od najvažnijih uslova za restituciju), država vraća uveliko Kruni i Crkvi, pa i već „prostim“ građanima na već nekoliko primera, od kojih je ovaj poslednji, ali mu se kraj još ne nazire. Grad Vranje uporno podnosi žalbe protiv ovakvih rešenja, tražeći da ih prvostepeni organ poništi ili preinači.

Konstantin Milosavljević, sin vlasnika Nikole Milosavljevića „biv. iz Vranja“, ima osamdeset godina (rođen 1934.), ali je, eto, dočekao ispravljanje „istorijske nepravde“, za razliku od većine Srba, isključujući Crkvu i Krunu.

Problem nastaje sa firmama koje su sada tamo: Dragan Mihajlović- Svašta sam video i preživeo, pa evo, dočekah i to. Milisavska kuća je bila najmodernija i najlepša kuća u Vranju, pa i danas je ukras grada. Sada se postavlja problem, kuda ćemo sa onim ljudima od kojih tu neki rade, a neki žive u kući. Pa nećemo ih valjda na sokak? Gde sam do sada čekao, sačekaću još malo. Ali, da se to ne otegne, rok je, kako mi rekoše iz Agencije za restituciju, do Nove godine. A čuo sam da nijedno prvostepeno rešenje Podrušne jedinice Niš do sada nije oboreno, uprkos žalbama, pa se nadam takvom ishodu i u mom slučaju. A za posleratnu istoriju kuće, molim vas, nemojte da me pitate. Uostalom, o tome ste već pisali.

KOMUNISTI VS KOMUNISTA

No, to je istorija. Grad Vranje danas brani „svoju“ imovinu od „uzurpatora“.

- Gradsko javno pravobranilaštvo – kaže Dragan Mihajlović, gradski javni pravobranilac – postupa po svim predmetima restitucije, kada se zahtev za povraćaj imovine odnosi na imovinu koja je u svojini grada, ili kada je on koristi po nekom pravnom osnovu. Uglavnom, do isteka roka za restituciju bilo je dosta zahteva za povraćaj imovine, neki postupci su u toku, neki su završeni u prvom stepenu, za neke se čeka odluka po žalbama. Agencija za restituciju radi agilno, tako da su pojedini postupci u Vranju pravosnažno okončani, a imovina vraćena.

A šta će biti s kućom, Milisavskom?

Obezbedili smo prostorije: Dejan Ilić- Što se konkretnog slučaja tiče – nastavlja Mihajlović – gabariti zgrade su ostali isti, što je Agenciji omogućilo da donese rešenja da se zgrada naslednicima vrati u naturalnom obliku. Problem nastaje sa firmama koje su sada tamo, sa „Komradom“, sa Sekretarijatom za dečju zaštitu, sa inspekcijama, sa stanarima koji tu borave bez ikakvog pravnog osnova. Po zakonu, po pravosnažnosti rešenja Agencije, sve bi to moralo da bude iseljeno, kako bi se objekat naslednicima predao u državinu. Iskoristićemo period od podnošenja žalbe na prvostepeno rešenje Agencije do konačnosti odluke, kako bismo pronašli adekvatan smeštaj za one koji sada koriste ovaj prostor.

E sada, šta će „oni“, sadašnji „milisavci“?

- Rešenje je rešenje – kaže Žika Nedeljković, načelnik Sekretarijata za dečju zaštitu – moraćemo da ga ispoštujemo. U stalnom smo kontaktu sa lokalnom samoupravom i resornim ministarstvom, i već se naziru neka rešenja. Bilo je, recimo, ideja da pređemo u upravnu zgradu bivše „Koštane“ ili „Novogradnje“, ili nedovršeni deo Doma kulture. Uglavnom, rešenje se mora naći do Nove godine. A ionako nam je ovde već postalo malo tesno, Sekretarijat obuhvata veliki resor, i tako ćemo i izbeći gužve, u korist građana.

„Komrad“, pak, izgleda da je upućen na sebe.

- Znamo za odluku Agencije – kaže generalni direktor „Komrada“, Dejan Ilić – i već preduzimamo mere da se problem reši. To će najverovatnije biti dograđeni sprat na našem objektu kod Šapranačkog groblja, gde je mehanizacija. Jedan sprat bi zadovoljio naše administrativne kapacitete. Imamo projekat, imamo urbanističku dozvolu, a predračun sredstava iznosi oko dva miliona dinara. Nisam siguran da li će biti do Nove godine, jer nije građevinska sezona, ali se nadam da će na proleće biti sve završeno. Pa vlasnici na svojem imanju, mi na svojem.

Ostaje samo pitanje, gde će oni stanari, koji nisu državni, nego privatni; čiji su oni?

 

ZutoCvece