LjUDI U VREMENU: MR DRAGAN ILIĆ, DIREKTOR VRANjSKE GIMNAZIJE

Niko me nije gurao

Tu skoro snivah Baš-čelika, ima li koga da tumači? Konja vrana i sat zlatni dajem!  Nisam pristalica ideje vremena kao protoka. Kalendari, redovi vožnji, sletanja i poletanja, raspored zvonjenja, dan i noć,  izmislili su najvispreniji među nama jer im se smučilo da na svoju nespretnost dodaju i tuđe

 

Suze u vremenuNe bih pisao za „Vranjske“, nevreme je. Mnogo je pisanja i čitanja koja se ne osnivaju na umu! Razum tek saučestvuje, a na delu su praktična takoreći brendirana uputstva za svakojaka delanja. Samo treba izvršavati, kao kad se poštuju saobraćajni znaci i signali. Al' sumnjivo je nešto, prevelike su gužve na raskrsnicama! Zalutali već kukaju kako je nastao opšti pad svih vrednosti, da nema morala, da je nastala neviđena krađa naših dobrih namera i dobara... U pravu su, kukanje je uvek posledica neshvatanja. A prijava da nam je nestalo poštenje govori još i o tome da bi se mogao prijaviti još i kojekakav nestanak. Najdublji je moral kad razumeš, i obrnuto, a pomalo asimetrično: plitkim se razumom ne može izdejstvovati pomilovanje od sudbine. Te onda, budite bez brige, u kafanama je zabavno (i moralno) pevati „ne može nam niko ništa...“ jer svako svoju sudbinu ima da drži u svojim rukama! U takvoj mreži okolnosti egzistencijalno je rizično biti drugačiji - snovi su nepoželjni a tumači njihovi odavno zaslužiše status nepopravljivih ljubitelja srpskih narodnih bajki istodobno, znam zašto, ali ne znam čime je ponukana većina da viče da ovaj život nije bajka... Tu skoro snivah Baš-čelika, ima li koga da tumači? Konja vrana i sat zlatni dajem!  Nisam pristalica ideje vremena kao protoka. Kalendari, redovi vožnji, sletanja i poletanja, raspored zvonjenja, dan i noć,  izmislili su najvispreniji među nama jer im se smučilo da na svoju nespretnost dodaju i tuđe. U događanjima je redosled, a u vremenu suština. Mnogi su događaji lažni jer su tek priprema suštine. Ili, to isto a malo drugačije: kad nema suštine i vreme stoji. Ovo mi se „otvorilo“ još u šestom osnovne pre više decenija kada smo i ja i voz iz kosmičko-mističnih razloga kasnili na polasku sat i kusur, a bi ekskurzija za Novi sad. Od onda znam istinu: nije važno kada polazi voz, bitno je šta ima unutra.

***

Autobus iz Surdulice koji učenike treba da doveze u vreme pre osam, ili bar pre ulaska učitelja u učionice, pre neki dan nije kasnio ili se putnicima tako činilo sve dok na nekoj stanici pre Vranja nije ušla sitna, plava, lepuškasta ženica sa detetom u naručju od nepune tri godine. Kako u prvi mah niko nije ponudio mesto, dete je najednom kristalno jasnim glasom počelo da objavljuje, „Sada ćemo da se guramo, sada ćemo da se guramo...“ a majčin glas „Nećemo da se guramo, nećemo da se guramo...“ samo je osvestio prisutne da  autobus i putnici nisu u istom vremenu. Autobusu je dato da ide po redu vožnje a putnicima da ne kasne za sobom. Setih se onda svoje već pominjane ekskurzije: autobus je možda kasnio ka Karlovcima ali putnici ka Stražilovu - nisu. Sve vreme me je, u oppštoj gužvi, u krilu držao nepoznati čovek zabavljajući me pri tom sa svojim prisutnim prijateljem povremeno muškim pričama. Da ne pričam još i o nastavnicima herojima, koji su ekskurzije vodili uz državni vozni red železnica a spavali sa učenicima kud se moglo! Ali guraćemo se još!

***

U Gimnaziju me niko nije gurao niti sam ja na guranje ušao. I što  je najzanimljivije, iz nje me niko nije mogao izgurati. Nju sam, sada „vidim“, smatrao i doživeo kao svoju prirodu. Ponosan sam na svoju ondašnju glad za pisanom rečju i znanjima. Sve je bilo utoliko divnije što moja knjiška zanesenost likovima i događajima nikome nije smetala, po nešto meni , jer su mnogi bili u čudu otkud to da moje ocene nisu veće nego li što stvarno jesu. Da se ne lažemo po novinama, kao učenik više sam voleo čudesna događanja nego li beskonačno nizanje časova koji se razlikuju samo po tome što se pojavljuju različiti nastavnici. Desilo mi se i da sam uspeo da pročitam, do kraja, domaći iz maternjeg koji je polu napisan. Izgleda i da sam bio „provaljen“ na osnovu utiska o razlikama među odeljcima: pisani deo je bio takav da se mogao svideti profesoru a usmeni pak ono što sam ja sam, jer je bio izgovoren u magnovenju, nekoj vrsti stvaralačkog grča... A onda smo i ja i profesor s podjednako dobrim razlozima naastavili dalje, svako svojim putem: ja da čitam sve što mi padne pod ruku, od „Politike“, preko divnih „Minervinih“ izdanja, i dalje, pa do „NIN-a“, rešivši kao srednjoškolac da gimnazijsko obrazovanje mora biti slobodno. Kasnije sam u ovome učestvovao i kao profesor i kao direktor Škole. Moj profesor maternjeg jezika ostao je u svom fazonu. Svedočim da moje usaglašavanje sa idejom Gimnazije kao slobodne škole traje pet decenija.  Ona mora biti ponuda na mišljenje, i s toga upućenost u sopstvo. I to se nikakvim ocenama ne može objasniti: čovekova se priroda ne ocenjuje jer je ona pozvana na samorealizaciju. Nema, recimo, ničeg ljudskijeg od poziva profesora francuskog Bore Popovića na času lektire kojima se upućuju specijalno da dam svoje mišljenje o mogućem prevodu. Neka mi oproste oni koji u Gimnaziju dolaze po petice i nadmenost! U nju se dolazi po sebe i zbog toga je ona u vremenu i za svakoga. Nekome se čini da su neke škole od nje potrebnije, meni se čini da od nje nema bolje.

PROFIL
Dragan Ilić, rođen u Prekodolcu 22. oktobra 1948., završio gimnaziju i filozofski fakultet; magistar filosofskih nauka; dugogodišnji profesor više škole na Pedagoškoj akademiji u Vranju i dugogodišnji direktor Gimnazije vranjske; sin i ćerka bivši gimnazijalci; priprema, trenutno na dužnosti direktora, trogodišnjeg unuka Juga za budućeg gimnazijalca.

***

Ako se ne rida i plače u afektu i  iz emocija,  onda su suze u vremenu. Inače su pre ili posle. Nedavno sam, kao direktor, na hodniku zamolio jedno naše dete, da za prisutne otpeva jedan jedini refren iz numere „Šošani“ sa kojom je nastupala na nekoj od školskih priredbi. Inače, ta dugo i jako poznata pesma - reči o snovima i čeznuću, poznati izvođač - zvučala je kao neka duboka, isključivo lična istina. To više nije bila ljubavna himna posvećena bilo kome, to je bilo potvređeno sopstvo tog deteta. Tek da opravdam svoje oči pune suza usled neke, niotkuda navrle, mile uznemirenosti, a i ostalih prisutnih, pitah otkuda joj ova nova pesma. Njen odgovor nikog neće iznenaditi, reče da je to njen doživljaj i misao o tome. Moćno i jednostavno, do plemenitosti. I to se dete ne gura i ne nadmeće. Ono je sebi dovoljno.

***

Sopstvo je i dar i danak: ako ga od sebe gurate pojaviće se kao egoizam; ako ga prigrlite još i ljubav moguća. Sa egoizmom je lako, opšti je zahtev da ga se utemeljuje jer, zaboga to je sociopsihološki, na individualnom planu temelj svakog uspeha u novonastalim okolnostima. Pouka tako shvaćenim prosvećenim egoizmom neko je od najznačajnijih ljudi u vlasti po medijima pre neki dan upozorio na to da mi gradimo kapitalizam! Niko se, međutim još nije setio krilatice „Mi gradimo kapitalizam, kapitalizam gradi nas!“ Možda zbog toga što kapitalizam grad(b)i u jednom pravcu!? Ljudi koji dovoljno vole sebe da bi to mogli preneti na druge optuženi su za sentimentalnost, nazivaju ih romantičarima u pogrdnom značenju. Ljubav, kao neka vrsta bezinteresne saosećajnosti sistemski je nedopuštena: naš privatni život mora da se pretvori u javnu podršku kvazi vrednostima i revoluciji koje nikako da dođu istovremeno. Opšte je tugovanje nad slomom starih vrednosti koje se prizivaju u novi sistem čime se podstiče unezverenost neinformisanih pred neslućenim mogućnostima. Ne glasam više za ljubav, opredelio sam se za naklonost. Ova druga je poštenija i prema sadašnjosti i prema budućnosti - podrazumeva dovoljno obrazloženih razloga za upućenost i predanost nečemu ili nekome. Naklonost bi  mogla biti odlična upotreba uma, a ljubav, tek često loše kontrolisana poduža lista emocija

***

Bejah u visokoj politici i izađoh iz nje. Na vreme, dok se još diskutovalo o onome čega danas više nema. Pokušavali smo demokratsku borbu i prezentaciju partija putem partijskih programa. Ko nije imao model blizak bar u nekom detalju nekoj povećoj ciljnoj grupi nije se ni ustalio u demokratski intoniranim društvenim igrama oko vlasti. Sećam se događanja iz 2002. kada mi je kao šefu jedne partije na lokalu i članu najviših organa iste, rečeno da će doći šesti oktobar i da ćemo biti izgurani, što iz društvene zbilje, što iz života! Znao sam odmah da akteri najave nasilja u ime demokratskog života i novog plana neće daleko – jednostavno, nisu umeli da se bave sobom. Dva su procesa, sudim iz inače blisko prošlog vremena, evidentna: peti oktobar se ne može nazvati revolucijom već prevratom koji je vođen konfuzno u pogledu mogućih posledica i sa jednim opštim motivom – svrgnuti Miloševića; a drugo, više nema politike u smislu umeća mogućeg, jer se sav program svih partija svodi na borbu oko podele izvršne i svih ostalih oblika vlasti dok paralelno teku pojačane „tekovine“ petog oktobra u vidu  prvobitne akumulacije i centralizacije kapitala i pauperizacije stanovništva.

***

Jutro je, 14. oktobar tekuće godine, sveže vesti iz beogradske hitne pomoći. Priča, već legendarna, o velikom broju hospitalizovanih: ovoga put nisu brojani oni sa razbijenim glavama, uganutim udovima i alkoholisani. Spiker reče samo da ničeg spektakularnog nije bilo kao da se izvinjava publici što nema vesti za, bože mi oprosti, najkrvožednije među nama! Setih se Pariza 1973: čovek leži na trotoaru razbijene lobanje, niko ni da pogleda, ja jedini stojim užasnut...  Naravno, stiže hitna i eto još jedne krvave glave za statistiku, kao što će naše možda biti, jer se ovde ozbiljno broji, kontam sebi posle toliko godina. Ova priča iz vremena sadašnjeg ima, hvala Bogu, i životnu stranu: izvesna doktorka, pričajući nedavno za neki medij o svojim fanovima pominje da je neki obožavalac pita o svemu i svačemu pa i o donjem rublju koje nosi. Čoveka očito ne interesuje priča o hospitalizovanima koji to, na njihovu sreću, moraju da budu, on ispituje poželjnost doktorke! Pa i ona je danas  prema nama bila nežnija no obično - pričajući o malim stvarima koje život znače, citirala je i Čehova, mog omiljenog pisca! Naklonost za naklonost, tako da se plaća za sva vremena!

***

Dočekah pre neki dan sa više naklonosti nego li pre, i Bećkovića i njegovu poemu za sva vremena „Učini mi ljubav“.

ZutoCvece