IVAN VUKOVIĆ, POZORIŠNI REDITELj

Dobra predstava ne nameće odgovore

I evo nama na proleće, kada se sve budi, i nove premijere vranjskog teatra, „Opštinsko dete“ Branislava Nušića, u dramatizaciji i režiji Ivana Vukovića, mladog reditelja iz Beograda

 

Ivan VukovićŽilavo bilo ovo naše pozorište. Pokušavaše da ga unište najezde divljih Huna, ali daska ne gori tako lako, mislim na onu dasku u glavi, u talentu, u misiji. I tako, dok se kuća gradi, pozorištnici-podstanari, i dalje uporno rade svoj posao, na polzu Grada Vranja i njegovih građana, koji pojam barabarim sa pojmom publika; jer, pozorišna publika nije „narod“, meren prodatim ulaznicama, već jedan njegov deo, posvećenici boginje Talije, citizens; grad bez pozorišta je grad bez građana. I evo nama na proleće, kada se sve budi, i nove premijere vranjskog teatra, „Opštinsko dete“ Branislava Nušića, u dramatizaciji i režiji Ivana Vukovića, mladog reditelja iz Beograda.

SELO I GRAD

Zbog čega je Vuković izabrao baš ovo delo, Nušićev humoristički roman, koje je u društvenoj satiri benignije od njegovih dramskih dela, u kojima je nemilice šibao i vlast, i opoziciju, i takozvani „narodni duh“, i uostalom sve što mu je pod kamdžiju došlo.

PROFIL
Ivan Vuković je rođen 1983. godine u Beogradu, gde je na Fakultetu dramskih umetnosti završio  pozorišnu režiju 2011. godine, u klasi profesora Nikole Jeftića i Alise Stojanović, sa diplomskom predstavom „Histerija“, koja je još uvek na repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta, na sceni „Bojan Stupica“. Vuković je trenutno na mestu direktora Niškog narodnog pozorišta.

-Salvador Dali – kaže Ivan Vuković – imao je izreku: „Ne plaši se da li si moderan, šta god budeš radio, nećeš to izbeći“. Tako da je i „Opštinsko dete“ svakako u Nušićevom komično-satiričnom opusu, uz „Gospođu ministarku“, „Narodnog poslanika“, „Sumnjivo lice“, njegovih komedija sa jakom dozom satire, demistikovanja „našeg duha“, birokratije, podaništva. I Živka, i Agaton, i Jerotije su deo tog sveta, u kome se ni krivo ni dužno našlo grešno opštinsko dete.

Priča o opštinskom detetu započinje u selu, izmišljenoj Prelepnici, a završava u Beogradu, prestonici. Kako je dramaturg i reditelj, Ivan Vuković, ugodio tu večitu srpsku distinkciju između sela i grada, koja traje i dan danas?

- To je dete, dakle, zloupotrebljavano i na selu i u gradu, jer svi u njemu vide ili priliku za laku zaradu, ili problem koga treba što pre da se reše. Ono što je u ovom delu specifično za Nušića, to je činjenica da se on u svom opusu retko bavi selom, što je, u stvari, njegov način ismevanja idealizacije srpskog sela, što je, u delu vremena u kome je stvarao, bio preovlađujući romantičarski diskurs u srpskoj književnosti.

Nušić je, načelno, ismevao sve delove sistema, u koji je, opet, sam verovao. Bio je visoki državni činovnik i za zemana Obrenovića i u vreme Karađorđevića, ali ipak, u njegovom fokusu ismevanja je malograđanština (mada joj je podilazio u novinskom feljtonu „Ben Akiba“), koja je u svakom njegovom delu, pa i u „Opštinskom detetu“, prva na udaru.

- Malograđanština je – kaže Vuković – prepreka svakom društvu koje želi da napreduje, i verovatno bi se Nušić danas bavio estradizacijom medija i društva.

EKSTREMNO SLAGANjE, ILI NESLAGANjE

No, tu je prisutan i jak socijalni element, naime, ma kome i koliko smešno bilo, ipak se tu radi o detetu. Ivan Vuković ne krije ogorčenje prema odnosu društva u tom segmentu.

PUNIM KAPACITETOM
- Nije meni – kaže Ivan Vuković – vranjsko pozorište nepoznanica. Već sam ovde radio predstavu „Osvrni se u gnevu“, a čim se ponovo osvrćem, i čim su me ponovo zvali, znači da su obostrana iskustva dobra. Mi smo već imali scensko čitanje komada, tako da je ansambl već na neki način pripremljen za projekat. Ovo je ansambl-predstava, sa punim kapacitetom, svi glumci čak igraju i po nekoliko likova.
- Dramatizaciju romana, režiju i scenografiju potpisujem ja, a kostime Ivana Mladenović, Vranjanka koja je diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u beogradu, na odseku kostimografija.

- Mi danas imamo decu preko koje se prelama srpska javnost. Setite se nedavnog slučaja, kada su tabloidi razapeli na krst, iznova, roditelje preminule devojčice. I opet imamo situaciju da su deca danas, kao i kod Nušića, moneta za potkusurivanje. To je poruka – da te pojave karakteriše društvo koje je u krizi vrednosti, gde se takozvane „vrednosti“ pokazuju, a ne dokazuju.

Tako, navodi Vuković, imali smo pravu maniju oko keruše Mile, što je pokazalo da kad nam treba neko ekstremno slaganje ili neslaganje oko neke teme, to je znak da nemamo jasan sistem vrednosti, već pokušavamo da ga u tim ekstremima nađemo.

- Hoću da poručim – nastavlja Vuković – a to je i moja teorija, kao i praksa, da dobra pozorišna predstava postavlja pitanja, a ne nameće odgovore na njih. „Opštinsko dete“ sam smestio u žanr groteske. Premisa je da ćemo da otupimo od silne humanosti koju pokazujemo. I ovde moram da pomenem mog profesora režije Nikolu Jeftića, koji je komediografske žanrove razvrstavao po smehu koji izaziva u publici – da li je to kikot, običan smeh, ili grohot? Nadam se grohotnom smehu u publici, inače, promaših žanr.

A kako stoji stvar sa večitim srpskim usudom, politikom? Ovde je klizav teren, pa je i Vuković oprezniji, da li izvede dvostruki, trostruki aksel, ili da se drži samo plesa?

- Pa, ne može pozorišna predstava da bude u kontekstu dnevne politike. Kako da dobiješ ponovo Nušića? Tako što omogućiš da sledeći Nušić ne bude „kopirajter“ u nekoj agenciji, jer ne može da se bavi umetnošću. Vranjsko pozorište se bori da opstane, a taj opstanak se mora ostvariti umetničkim sredstvima, a ne uticajima sa strane.

I na kraju, šta posle spuštanja zavese, posle dežurnog aplauza, šta će gledalac poneti svome domu? Opštinsko dete, ne budi primenjeno?

- Pa nije ovo supermarket – odgovara Vuković – nije sve na rasprodaji! Poneće Nušića! U godini njegovog jubileja, 150 godina od rođenja velikog pisca, moramo da shvatimo da nismo društvo koje nema vrednosti, već da smo u neke samo prestali da verujemo.

ZutoCvece