ČEDOMIR STOŠIĆ - ČEDA MOTKA

Kad umre osmeh, umire i grad

1950-2014.

Kad umire osmeh, umire i grad. Ostaje gnev, ogorčenje prema drugima, a naročito sebi – zbog čega nisam bio više duhovit, zbog čega ni u zlu nisam video njegovu drugu, vedriju stranu? Pa, ako ja to nisam umeo, što ne poslušah one koji su tu veštinu savladali?

E pa, onaj koji je to znao, i koji je to svakodnevno primenjivao, više nije među nama da svoje znanje, svoju duhovnost i duhovitost, svoju posvećenost svome gradu Vranju, svojoj porodici, to više direktno prenosi i svoju pozitivnu energiju emituje, oplemejući sve oko sebe.

Preminuo je Čedomir Stošić, zbog svog visokog rasta i vitkog stasa nazvan, kako samo Vranjanci, koje je on beskrajno voleo i kojima je dao sve talente kojima je bio obdaren, znaju da daju nadimak – Čeda Motka. Možda će putniku-namerniku zvučati čudno, ali Vranje si je Vranje, i ovaj nadimak koji je Čeda dobio, predstavlja svojevrsnu zahvalnost i ljubav Vranjanaca prema čoveku koji je ovom gradu dao svoju dušu, a ne tražeći ništa zauzvrat. Tako da će ovde, odavde do večnosti, „motka“ značiti ne tradicionalno srpsko sredstvo da se problemi reše pomenutom rekvizitom, već nesebičnim darivanjem onoga što nam je najdragocenije – svojom dušom.

Neki, a opet, Vranje si je Vranje, nisu bili blagonakloni prema Čedi. Opet ta pusta sujeta, zavist prema talentu i uspehu, zbog večitih uspomena vernih poklonika vranjskog pozorišta, u kome je Čeda odigrao niz nezaboravnih uloga, još tada karikirajući likove koji nam i danas kroje sudbinu. U medijima, kada je objavljeno njegovo upokojenje, nazvali su ga „humoristom“. Nema tu nečeg posebno lošeg, ali dobro ga poznavajući, ja ga nisam tako doživljavao. Naprotiv, smatrao sam ga vrlo ozbiljnim i odgovornim čovekom, posvećenom pre svega porodici, zatim Vranju, što je i dokazao na svom radnom mestu u Direkciji za razvoj i izgradnju Vranja, te politički, pošto je kod nas politika neizbežna, nepokolebljivim zatočnikom  socijalne pravde, žrtvujući lično u interesu opšteg.

Kada smo se poslednji put videli, dan-dva pred Novu godinu, trpeo je teške bolove. Rekoh – „Čedo, jesi čuo, nema javnog dočeka Nove godine u centru Vranja“. On se nasmeja, pa namršti – i smeh je počeo da ga boli. „Pa da, nema ko da vodi program“.

Grad Vranje dostojno je odao počast Čedomiru Stošiću, našem Čedi Motki. Lično, nadam se da je sada u boljem društvu nego sa nama živima – sa Zubetom, Tumanom, i sijasetom vranjskih ćeflija i meraklija, koji su vekovima stvarali duh ovoga nesrećnoga grada.

Vranjanci, ode nam Čeda Motka! Razmislite, sa kime ćete sutra prozboriti ljudsku reč, i od srca se nasmejati?

Komentari

Ponosna sam što si mi bio prijatelj. Jako, jako nedostaješ.

Zista mi je zao, iskreno i neizmerno. Ljudi poput Cede su malobrojni, oni su poput neke retke, dragocene vrste, koja ce uskoro sasvim izumreti. Drago mi sto sam medju onima koji su svedoci trajanja ovog izuzetnog coveka. Takvi kao sto je on ne umiru, oni ce trajati sve dok trajemo mi, njegovi prijatelji i poznanic,i kojima je njegov vedri duh ulepsavao zivot.
Saucesce porodici.

ZutoCvece