INTERVJU: PROTOJEREJ BRANISLAV PERANOVIĆ

Crna Reka ili crna rupa SPC

Sve ovo vrlo sumnjivo izgleda, i očigledno je da se zaista radi o pritiscima i ultimatumima koji nisu primereni Crkvi

Nema medija u Srbiji koji nije objavio snimke batinanja lopatom štićenika Duhovno-rehabilitacionog centra za lečenje bolesti zavisnosti Eparhije raško-prizrenske u Crnoj Reci nadomak Novog Pazara. U vreme kad smo razgovarali sa Peranovićem (26. maj) na nekim televizijama pojavio se snimak na kome se vidi gde lično on ašovom po turu sprovodi terapiju nad jednim štićenikom. Da li je u pitanju samo srednjovekovna metodologija Dušanovog zakonika, ili ovi snimci otkrivaju i nešto dublje, što je trulo u državi Srbiji, i SPC? O tome, za "Vranjske", govori upravnik centra, protojerej Branislav Peranović, jedan od glavnih junaka priče o Crnoj Reci.
Vranjske: Na čemu se zasniva rad Duhovno-rehabilitacionog centra za bolesti zavisnosti u Crnoj Reci?
- Peranović: Ja sam u mnogo navrata i u mnogim medijima objašnjavao da je to kompleksno pitanje i teško za jednostavno objašnjenje; insistirao sam pre svega na tome da se mi ne bavimo samo narkomanijom, nego pre svega ličnostima. Znači, ono što mi činimo, jeste pružanje prilike čoveku da dođe k sebi, pre svega kroz dugotrajnu izolaciju, koja je osnovni uslov za bilo kakav pokušaj rehabilitacije. Upravo zato su neuspešne konvencionalne medicinske ustanove, zato što nemaju izolaciju, i nemaju druge oblike terapije, koji su veoma važni, kao što je radna terapija.
Koji su još sadržaji u Rehabilitacionom centru?
- Postoji umetnički deo, zabavni, sportski, edukativni deo. Imamo raspoređen radni dan, biblioteku sa hiljadama knjiga, filmoteke, videobimove, kompjutere, kurseve, i još mnogo štošta, što je bitno za rehabilitaciju. Mi, inače, imamo četiri kampa - kamp Crna Reka je "prijemno odeljenje", i to je prolazni kamp posle koga se odlazi u takozvane "naprednije" kampove. Tamo je situacija još primerenija nekom normalnom životu, i gde čovek dobija pravu priliku da se vrati nazad na prijemno odeljenje ako to želi, ali se to veoma retko dešava, da je nekome Crna Reka toliko prirasla za srce.
Zbog čega? Da li zbog metoda koje smo imali prilike da vidimo u medijima?
- Ne, ne. Ostali kampovi su manji, podesniji za život; to su kao velika zemljoradnička gazdinstva, mi smo iznajmili imanja i tu formirali kampove, jer je bio veliki pritisak roditelja. Naš kamp se povećavao, za pet godina od četiri štićenika, raslo je na osam, 15, i želeo sam da stanemo na 30, ali to nije bilo moguće, bio je veoma veliki broj narkomana koji nisu imali kome da se obrate, i roditelji nisu imali gde da smeste takvu decu na dugotrajnu izolaciju.

UNUTARNjA DISCIPLINA

Kakva su pravila za vreme izolacije?
- Ja sam uvek govorio da kod nas postoje pravila, koja su svakome unapred saopštena, i ako ta pravila budu dramatično prekršena, to se neće tolerisati. Nikada, dakle, nisam krio da to postoji, svi štićenici i roditelji su na to unapred upozoreni, jer u tako velikom centru kao što je Crna Reka, sa preko 200 štićenika, mora da postoji unutarnja disciplina, pogotovo što mi nemamo selekciju pri prijemu; mi primamo sve odreda, jedino ne primamo begunce od zakona.
Kakva je unutrašnja struktura u kampu?
- Kod nas nema nikakve čelične discipline, jer bi to onda ličilo na zatvor. Čak, i u najtežim trenucima niko ne želi da napusti naše kampove, naprotiv, više nego ikada imamo pritisak da primimo nove štićenike, od kojih svaki može da prekine terapiju kad god hoće, s tim da ispoštuje proceduru prekidanja; ne može da kaže - e, idem sad! Prosto, pristao je na naše uslove, i svoj odlazak mora da najavi bar 10 dana ranije, upravo zbog toga da bi i on razmislio, ali da bismo i mi pokušali da utičemo na njega da ne odustaje, jer zna gde se vraća.
Kakve su reakcije roditelja, posle famoznog snimka iz kampa?
- Ne znam da li ste uopšte negde videli negativne reakcije, osim ovog roditelja čije je dete na snimku. Najgore od svega je što je ovo jedna strašna kampanja i medijski linč, i da se u stvari u svemu ovome najmanje pitaju oni koji su neposredno uključeni, a to su sami štićenici i njihovi roditelji, koji su u strepnji i očajanju, a pogotovo posle ovog snimka koji je dodao ulje na vatru (snimak oca Peranovića, kako svojeručno telesno kažnjava štićenika - p.a.), da se kampovi ne pogase, jer ne znaju šta će sa svojom decom.
Koje se metode koriste u lečenju štićenika?
- Pre svega, kad se pomene "lečenje", to je previše paušalno, mada i mi ponekad tako kažemo; a to nije naivno, zbog toga što su nam došli zdravstveni inspektori da provere da li ima nadrilekarstva i nadriapotekarstva, pa su ustanovili da nema. Sve to drugačije izgleda na licu mesta; ovako, kad se vide dva snimka gde neko nekoga tuče, pogotovo kad se to prikaže na nekim tendencioznim televizijama, to izgleda strašno. Pre svega, ne radi se ni o kakvom medicinskom, psihijatrijskom, ili tako nekakvom lečenju; to je stacioniranje, izolacija koja bi trebalo da traje što je moguće duže, najmanje godinu dana. Lekovi se koriste u fizičkoj krizi, isključivo, štićenici ih donose sa sobom, onako kako je propisao psihijatar, osim "metadona", koji je kod nas zabranjen. Bolje da ne pričam šta mislim o toj terapiji.
Kakva je terapija u kampu?
- Određen način života, ritam života. Radni dan štićenika je strogo određen: ustajanje je u pola sedam, što ne važi za one koji su u krizi, koji su tek došli, i kojima treba desetak dana da dođu k sebi, da prebrode krizu. U sedam je jutarnje bogosluženje, koje nije ni za koga obavezno, to je stvar slobodne volje i izbora štićenika. Posle toga, jutarnja kafa, čaj, dalje, sređivanje prostorija, a od devet do jedanaest je "poslušanje", kako mi u crkvi kažemo, to jest, obavljanje nekih poslova. Sami štićenici u stvari sve sami rade, i sami se organizuju. I fizičke poslove, sami sebi kuvaju, mese hleb, čak i građevinske i ostale zanatske poslove. U 11 sati je ručak, posle toga pauza, praktično, do šest sati uveče u kampu se radi, svakim radnim danom kada to vreme dozvoljava, a naš radni dan je, razume se, ono što nije "crveno slovo", odnosno verski praznik. Imaju dovoljno odmora, ne radi se više od šest sati dnevno, ali je taj rad veoma važan. Čak, posle dva meseca, kada je dozvoljena prva poseta roditelja, oni se bukvalno iznenade napretkom. Pa kako ne bi napredovao čovek koji se dva meseca ne drogira, ne krizira, ako se ne smuca noću, ako ustaje rano, ako redovno jede, ako vredno fizički radi, ako se druži sa nekim... Ima sporta, teretane, igrališta, stoni tenis, šah, to je jedan izuzetno veliki kamp; pa samo zamislite 200 ljudi tamo.
Kakvi su odnosi među štićenicima?
- Tu smo vrlo obazrivi, i ne dozvoljavamo da se stvori zatvorska atmosfera. Toga je bilo posebno u početku, i vratio bih se u to vreme kad su nastali ti snimci. Jednostavno, pojavi se neko, ili diler koji se navukao, ili bivši policajac koji se navukao, pa sada ima neke neraščišćene račune sa štićenicima koje je nekada tukao, ima svega i svačega, ali uzajamni sukobi štićenika se kod nas ni na koji način ne tolerišu, i tu nemamo razumevanja, to sprečavamo i sečemo u korenu. Nikada nismo imali nikakav ozbiljan sukob, niti jednu jedinu tuču. Mislim da je jednom jedan štićenik udario lopatom, onako pljoštimice nekoga, ali veoma su retki takvi, i najmanji incidenti.

"KOLATERALNA ŠTETA"

Otkada postoje kampovi, koliko je štićenika bilo u njima, i kakvi su rezultati?
- Ja se oko 15 godina bavim narkomanijom, a aktivno u Crnoj Reci od početka 2004. godine, otkada je tu prošlo oko 1.000 štićenika. Ako statistički obuhvatimo one koji su tu proveli najmanje godinu dana, što je minimalno vreme boravka koje mi preporučujemo, negde oko 30 posto uspeju da se izvuku, a ostalih 70, na žalost ne uspeju, i često se vraćaju kod nas i iznova pokušavaju. Što je duža apstinencija, sve je veća šansa da čovek dođe k sebi, da usvoji normalan sistem vrednosti, da stekne duhovnost, da se pokaje, da živi kroz svetu Crkvu, da se zaista preobrazi, a Crkva je mesto preobražaja.
Šta ste zapravo podrazumevali u citatu iz naslova ovog teksta?
- Kada sam rekao da li je "Crna Reka ili crna rupa SPC i Srbije", ja naravno ne mislim tako, prosto smo prinuđeni. Čak i kod svetog Jovana Lestvičnika, kada svetitelja pitaju da li u pojedinim trenucima iguman treba i sme da upotrebi fizičku silu, on odgovara sa "da, ali ne svojom rukom, ne on lično, nego neko drugi, jer ako ništa drugo ne pomaže, to bi možda pomoglo čoveku na neki način", a u kojim je to prilikama, to ne bih znao, jer je to bilo pre 15 vekova.
Pomenuli ste "kolateralnu štetu"; ceo se slučaj pokrenuo u terminu održavanja Sabora SPC, te nema li tu elemenata nekih međusobica u vrhu SPC, vezano za vladiku Artemija, jer su kampovi na području njegove episkopije?
- Upravo tako mi se čini. Kako to da su ta dva snimka čuvana tako dugo, preko tri godine? Ko je čuvao, i zašto, za sada možemo samo da nagađamo. Ali, isuviše je mnogo koincidencija da bismo naivno verovali da je to tek slučajnost. Ne volim teorije zavere i neću da ulazim u te stvari, međutim, ovo vrlo sumnjivo izgleda, i očigledno, usled te neprijatne retorike od strane Sinoda SPC, ne celog, da se zaista radi o pritiscima i ultimatumima koji nisu primereni za Crkvu. Trebalo je reći - "umoljava se njegovo preosveštenstvo vladika Artemije da preispita rad centra Crna Reka", a ne ovako ultimativno, kao da mi ovde neprestano mučimo te ljude i hitno se to mora ugasiti, kako se oni više ne bi mučili. Dakle, jedna tako ozbiljna institucija, kao što je Vlada SPC, da se na takav način odnosi prema jednom tako složenom problemu! Pa nije to od juče, mi postojimo šest godina, i meni je takva reakcija u najmanju ruku neprimerena.

TEMPIRANE BOMBE

Šta će, posle svega, biti sa rehabilitaciono-duhovnim kampovima?
- To je nemoguće sada znati; presudno je šta će odlučiti vladika Artemije, jer je on, odnosno eparhija osnovala kamp, i on jedino tako može i da se ugasi. A da je rešio da ga ugasi, on bi ga već ugasio. I šta god vladika Artemije da odluči, ja ću to potpuno prihvatiti, jer u njega imam potpuno poverenje. A vidite i roditelji, mučenici, koliko se trude, neprestano su u mobilnom stanju, pokušavajući da spasu centar od gašenja. Pa digla se hiljadu puta veća prašina, nego zbog pogibije đaka u školskim dvorištima, i nikome nije palo na pamet da ugasi te škole, nego se traži drugi način rešavanja problema. Ovo je, čini se, sve orkestrirano i sinhronizovano, i neće ništa dobroga doneti. Neviđena je kampanja i odsustvo minimalne objektivnosti. Pa najcrnji zatvori ne mogu biti potpuno crni, a kamoli kamp Crna Reka!
Kako reaguje vladika Artemije?
- On je u vrlo delikatnoj situaciji: s jedne strane molbe roditelja, a on je vrlo osetljiv na njihova stradanja i njihove dece, da se kamp ne ugasi, a na drugoj strani, ovaj medijski linč, i ishitren zahtev Sinoda SPC. Zašto je to toliko hitno, kako kažu? Da li ima zlostavljanja trenutno u kampu? Kao da mi savki dan zlostavljamo ljude; pa imamo decu profesora univerziteta, predsednika suda, advokata, lekara, sudija, političara, prosvetnih radnika... I kako je moguće da niko o tome dobro ne pomisli? A isti ti roditelji se svim silama bore da to očuvaju. Naravno, neki neće da se eksponiraju, jer nije jednostavno priznati da imate narkomana u porodici, pa čuvaju svoju anonimnost radi nekog njihovog ličnog komoditeta. A šta bi bilo da 200 ljudi, 200 tempiranih bombi, pustimo na ulicu, i nazad u porodice? Da li je iko svestan da ima oko 300.000 narkomana u Srbiji? Koliko stotina roditelja dnevno biva maltretirano, jer se smatra da 50 posto narkomana maltretira roditelje?


ULOGA RELIGIJE
Kakva je uloga religije, duhovnosti, u lečenju narkomana; kroz medije se slučaj Crna Reka povremeno provlači i kao zloupotreba vere?
- U ovom trenutku nije moguće odbraniti se od totalno zlonamerne kampanje, koja je po mom dubokom shvatanju uočljivo usmerena na vladiku Artemija, a mi smo samo kolateralna šteta. Dakle, presudna je uloga vere i religioznosti, i opšte je poznato da u svetu najveće uspehe postižu u rehabilitaciji narkomana i zavisnika upravo religiozni kampovi raznih vera. Pa nisam ja takav sistem izmislio. E sada, kako mi to batinamo, prebijamo? Kad se hiljadu puta jedna ista stvar ponovi, čak i oni koji su bili na našoj strani, moguće da će posumnjati, zato što to para uši, ne zvuči normalno, kako je to moguće u Crkvi?! Niko neće da se pita zašto ti, navodno "zlostavljani" štićenici ostaju tu dobrovoljno? Onaj mladić sa prvog snimka je sedam meseci posle toga što se desilo ostao kod nas dobrovoljno. Ja to zaista ne odobravam, to je preterano, ali to je tako. I kad je odlučio da ode, mi smo ga pustili. Čak i njegov otac u razgovoru sa mnom, pričao je kako nam ništa posebno ne zamera, kako smo pomogli njegovom detetu. Naravno, bio je potresen i šokiran kada je video snimak, kako i ne bi?! Teško je to objasniti, u životu nije sve crno-belo, nego postoje nijanse.

UPOTREBA SILE
Kakav je odnos zvanične terapeutike prema vašim metodama lečenja narkomana?
- I ono što intimno prihvataju, ne mogu javno da priznaju. Kako će se zvanična ustanova odrediti prema primeni sile, pa makar to bilo i neophodno? Kao da na psihijatrijama nema sile, kao da je u zatvorima nema, ali ovo je sad sasvim druga priča. Naravno, ljutiće se nadležni, ali lekari iz Drajzerove su slali ljude kod nas, zato što oni tamo nemaju uslova za izolaciju, koja je neophodna.


ARTEMIJE SMENIO PERANOVIĆA

Pred samo zaključenje ovog broja "Vranjskih", stigla je vest da je vladika raško-prizrenski Artemije razrešio protojereja Branislava Peranovića sa mesta upravnika Duhovno-rehabilitacionog centra u Crnoj Reci, i da je na njegovo mesto postavljen otac Dejan Jakovljević.

U saopštenju vladike Artemija navodi se da će protiv Peranovića biti pokrenut crkveno-sudski postupak zbog primene nedopustivih metoda kažnjavanja nad štićenicima centra.
"Ukoliko bi se i u buduće, pored naše opomene, primenjivala sila i fizičko kažnjavanje štićenika, bićemo prinuđeni da zabranimo rad ovoga kampa", istakao je vladika.
"Donoseći ovakvu odluku, rukovodili smo se osećanjima i potrebom mnogih roditelja koji su nam upućivali molbe i pismeno i telefonom da centar ne zatvaramo, jer im je to jedina nada da će njihova deca sa puta propasti biti vraćena na put normalnog života", objasnio je episkop.
U tom cilju, kako je rekao, "obraćamo se i nadležnim državnim organima, kod kojih je centar i registrovan, da nastave istragu povodom nemilih zbivanja u Centru, i da protiv krivaca primene odgovarajuće zakonske mere".
"O nedopustivim i neprimerenim metodima, batinama i povređivanjima štićenika koji su korišćeni u rehabilitacionom centru Crna Reka i koji su delovali šokantno i uznemirijuće i na nas kao i na širu javnost, saznali smo poslednjih par dana iz štampanih i elektronskih medija", naglasio je vladika u saopštenju.
- Još sam vam ranije rekao - kaže povodom najnovijih događaja otac Branislav Peranović - šta god vladika Artemije odlučio, ja ću ostati njemu odan i poslušan, jer sam ja njegov klerik. On je centar formirao, on je postavio upravnika, on je i smenio upravnika. Ništa u tome nema neregularno, i ja sam u tome potpuno kooperativan sa vladikom Artemijem.
-Postupak vladike Artemija - nastavlja Peranović - je potpuno normalan, zato što je on video taj kompromitujući materijal, i on je, kako ga ja znam kao hrabrog i odlučnog čoveka, postupio ispravno. Ne verujem da je nečim ucenjen; on, na kraju krajeva, do dan-danas nije dobio nikakvu naredbu Sinoda SPC u pisanoj formi, nego samo nešto preko medija. A to ne obavezuje ni episkopa, niti bilo koga, to su, prosto, medijske spekulacije, ili mišljenje onoga koji izdaje naredbu preko medija. Ja ne vidim u ovome ništa slično, i samo bili zajedničkog mišljenja da treba spasiti centar. A ako treba žrtveno jagnje, eto, neka to budem ja, smenjen sam, više nikakve veze nemam sa centrom, ja sam trenutno sveštenik bez zaduženja.
- Da, biće pokrenut crkveno-sudski postupak protiv mene - kaže Peranović - jer ako me već vladika razrešio dužnosti, treba da ima osnova zašto me razrešio. To je sve regularna procedura. Ja sam, pak, štiteći interese centra, bio suviše suzdržan; nisam do kraja komentarisao, iznosio svoj stav, jer nisam želeo da dolivam ulje na vatru. Međutim, danas, posle svega, tvrdim da je ovo najprljavija, najbeskompromisnija kampanja protiv vladike Artemija, sa koje god strane dolazila.
- Trenutno se vidi - mišljenja je Peranović - da u Sinodu SPC postoje sasvim različiti stavovi o mnogim bitnim pitanjima. Nekima je svejedno da li smo mi bombardovani, da li smo satanizovani. U ovom slučaju, očigledno je da Sinod na čelu sa, nekim čudom, vladikom Irinejem, na jedan besprizoran način napada vladiku Artemija, prenebregavajući to, ko je i kakvo zlo naneo Srbiji. Dakle, i te kako to ima veze sa posetom potpredsednika SAD Džozefa Bajdena Srbiji, manastiru Dečani, i sa mnogim drugim nesporazumima koji su vezani za najfundamentalnija nacionalna pitanja. Ja sam izbegavao da komentarišem takve stvari, međutim, ovo je prevršilo svaku meru po drskosti i besprizornosti.
- U SPC - nastavlja Peranović - postoje ozbiljna neslaganja i postoje "lobiji" u kojima svako obavlja svoj posao. Svakako da je vladika Artemije trn u oku mnogima iz SPC, na čelu sa vladikom Irinejem, koji trenutno postupa kao što postupa, a kad bi izvršio reviziju svojih postupaka, svakako bi se toga postideo; ali, ja verujem da on nema sposobnost za tako nešto, i opterećen gnevom i mržnjom prema vladiki Artemiju, on u stvari postaje neoprezan i postupa na tako besprizoran način.
- U kojoj meri je to "grupisano" - kaže Peranović - u to ne bih ulazio. I ovo u šta sam ušao, nisam tome sklon, ali trenutno, zaista, nisam mogao da se suzdržim, i o ovome što se radi ne mogu da kažem ništa lepo. To je takva jedna besprizorna kampanja, koja nosi nesagledive posledice! I ja sam naneo posledice Crkvi svojim metodama, koje su vrlo retke, i koje su bile iznuđene.


VOX POPULI
DA LI BATINE MOGU POMOĆI U LEČENjU NARKOMANA

Ivana Pavlović (25), student
- Mislim da batine ne bi dovele do izlečenja.
Sunčica Cvetković (19), radnica
- Nikako, nije u skladu sa normama XXI veka.
Milena Jovanović (19), učenica
- Batine izazivaju kontraefekat.
Nebojša Miloševic (36), nezaposlen
- To je poslednje rešenje, potez očajnika.
Nikola Stefanović (22), student
- Samo psihička terapija pomaže.

Komentari

zar to nije psihicka terapija?batina nije primenjena za "izlecenje" vec, verovatno, kao kazna za neki prekrsaj, ne postovanje normi i pravila na koja su i sami prstali po dolasku u kamp...po meni, "terapija" sa najboljim efektom

Ne ulazim u efikasnost metoda kojima se lece narkomani ali nije eticki ni humano sprovoditi tehnike srednjeg veka u danasnjem vremenu!
Ipak mislim da je na osnovu nekoliko slucaja nemoguce reci da je ova metoda ``lopatoterapije`` , batinanja , uspesna!
Da li bi se digla ovolika buka oko ovog slucaja da Branislav Peranovic ne nosi maniju ? Mislim da bi ga policija uhapsila odmah! Ovako sa tom mantijom je nedodirljiv!

E to je skidanje.Kakvi receptori,blokatori.Lopata i tepanje.Alal vera za terapiju.

Cini mi se da je novinar Goran M. Antic stao u odbranu Branislava Peranovica, sto se ne slaze sa dosadasnjom politikom "Novina Vranjskih" prema crkvi. Ovo je odbrana Branislava Peranovica a ne hrabri istrazivacki rad novinara Antica na koji su Vranjanci navikli.

ZutoCvece