PRED FAJRONT

Oprosti mi, sveti Sisoje

-Kolega, daj još po jednu! Znam be, znam, isti lebac jedemo, s jedanaes kore, jasno mi je da je pred fajront, ali na kolegu ako ne sipaš, na koga ćeš? Na ovoga novinara? Što reče, ko ga... što, kako, kako?! Dobro de, ti pa ne ripaj odma kao poparen pet`l, nije ti u oko brknao, napravi se da ga nisi čuo dobro...
-E tako, na mene klaker, a na novinara duplu, ima nešto da mu pričam. Pitaš, zašto pijem klaker, bolan li sam? Ne be, žena oće da me poturči, s drugara mi smo onomad krečili taštin stan, i otad sam na apstinenciju. Što, krečenje kao krečenje? Kako kaže narod - "jedno krečenje, pola selenje". E pa, kod nas nije bilo obično krečenje.
-Ne li, tašta otišla na gosti negde nedelju dana, ostavi naređenje da joj ja, takoreći zeturinka, okrečim stan. I to mi ne saopšti lično, nego preko ženu, tašta mi ima nivo, neće ona da komunicira tamo s neku barabu, nego samo ostavi nalog, a ti ne okreči ako si erbap.
-Nego, da ti počnem ispočetak: vraćam se ja taj dan od rabotu, bio sam u prvu, pinasmo po neku, ovaj te časti, onaj te časti, pa taman na ćef, nit si pijan, ali nisi ni trezan, nego onako, na aekere. Kad, ulazim ja u kuću, deca u školu, ja dzikam ovamo-onamo, zateknem ženu u kupatilo, naguzila se nad korito, pere neki veš na ruke, pa kako trlja sa onaj vešplav, a sjedinjene države joj se tresu, kao da je tamo neki uragan ili tornado. Pa na onako naćefleisanoga kad mi nadođe snaga, samo priđo otpozadi, zadigna penjoar, i tresi mesi; zmbe, zmbe, zg, zg, ona trlja li trlja onaj veš, sve pobrgo i pobrgo, naposletku reko će mi iscepi relativno nove čarape, samo šesnaes iljade puta obučene. Ama, legna mi onaj neočekivani koitus, kao na budalu šamar. Ali, posle razmislim, i otad mir nemam, ovde mi, u žljučku, nekakav kao lešnjak stoji.
-Zašto, a, kad je bio dobar jaribaš? Pa zato, što ja kad joj zadigo penjoar i poče da zbivam, i za celo vreme dok ja drljam, a ona trlja, žena mi se ni na sekundu ne obrna da vidi ko je to iza nju!
-Kontam ja, kontam, što može to da znači? Da li ima sto posto poverenje da sam to ja (a poštenski, nisam joj dao nešto baš dobar razlog za to), ili joj je svejedno. I tako se mislim, i pijem, a ono prazničavo vreme, slave, preslave, idi kod ovoga, idi kod onoga, popi ovamo, popi onamo, ufatiše me neki sakleti, od onu sumnju što me grize kao crv, ne mogu se otreznim. I jedno veče, ja u onaj bunil`k, opet neka gužva, gosti, pijenje, srećna slava za mnogo godine, celivanje po tri puta, krsti se pred onu ikonu i komuništa, to je sad u modu, piči Ceca i Seka Aleksić, okolo minjaci, kandi na parfemi i nastupajuću prčevinu, ja sipam duplu ljutu, da nazdravim na domaćina.
-Izvinite, reko, što malo kasnimo, srećna slava, počna da blagosiljam, domaćine, da ti se iljadi... kad, žena me rita u cvoliku, a svi prisutni me gledaju nekako kao da sam nedodrgav. Što ti je, bre, ženo, pušti me da završim zdravicu na domaćini, kad ona sikti - "sedi, pijanduro, i ćuti, ne vidiš li da smo doma, da je ovo naša slava"!
Oprosti mi na sagrešenije, sveti Sisoje!
-I, posle sve to, će idemo s drugara mi da krečimo taštin stan. Sve razonodesmo stvari, udarismo dve četke, dobro be, pita me drugar mi, moler, kako može suva četka da kreči? Odma ja otrčim u dućan, navučem neko pijenje, i kako se tad zakrmismo, tri dana u taštinu gajbu ne se otreznismo. Četvrti dan, legamo mi na patos, ja se probudim, pogledam kalendar, liliiij, pa tašta danas dolazi! Dizaj se, drmam drugara mi, ajde bre da krečimo, ili će me nosiš na dušu. Diza se on, trlja oči, kaže, dobro de, što paničiš, će okrečimo, kolaj rabota, nemaš gajle, samo molim te, kaži mi de je ovde plafon?
-I tako sam morao da pređem na klakeri i kabeze i takva neka ludila, dođem kasno uveče od rabotu, nervozan, imam manjak, čim ne pijem, ne umem da računam. Žena već rka, ništa od bezobrazno. I kako se izvalim u krevet, od onu nervozu se izujem i cipele pravo od nogu zavitlam u zid - bam! bam! Desnu, pa levu. I tako danima, to jest noćima. Kad, jedno veče dolazi komšija mi, a ja živim u stambenu zgradu, kaže, molim te, komšijo, nemoj više da čukaš u sred noć s cipele u zid, tu mi je spavaća soba, probudiš i mene i ženu mi, a desi se, doduše retko, i da nas prekineš u utata. Izvini, reko, komšijo, neću više, zdravlje da nemam.
-Kad, sinoć dođem iz drugu smenu, u sred noć, ista priča. Ja po naviku, izvalim se, pa desnaču dringe! u zid, ali mi u trenutku tekna komšija, pa levaču polako skinem i nežno spustim na patos. Ufati me dremka, kad, posle neko vreme, u gluvo doba noći, zvono na vrata! Oprezno ja otvorim, kad ono opet komšija. Šta je sad? Aman, kaže, komšijo, molim te frlji i drugu cipelu u zid, ni ja ni žena mi ne mož da se uspavamo, sve čekamo kad će čukne!

ZutoCvece