PRED FAJRONT

Ko mi kima iz t`mninu

-Ama, novinare, bunujem li, ili mi onaj konobar iz šank daje neki znaci? Što se čepati, dal` je kršten? Aaa, pita oćemo li još jednu pred fajront? Oćemo, oćemo, kako nećemo, kad davaju uzimaj, kad tepaju begaj... Nego ja pa ne dovidujem, što znam ko mi kima iz t`mninu... Ono, zato ste vi novinari tu, mi što ne vidimo, vi da vidite, a i vaše je videlo, ta donde... opravija...
-A i ja sam teo da budem novinar, zamalka da smo kolege. Što će upisuješ, pita me tatko mi, kad ja završi veliku maturu. Ćale, ti barem znaš, ja sam višestruko umejatan i talentovan čovek, i neću da upisujem nekakva prava, ekonomiju i medicinu, svi što upisuju, nego nešto tako es... et... e, to de, nešto ekstravagantno, pa, recimo žurnalistiku, ili svetsku književnost. Kako oćeš, sinko, kaže tatko mi, ali moje je da te posavetujem; za četiri godine tvoje srednje školovanje, izmaznio sam onaj radijator pred zbornicu, uliti ga kao lizgavicu, da ti popravim sedam keca i da ti opravdam milion i dvesta iljade izostanka. Nije to za tebe, ti žurnali i belosvetske rabote, slušaj tatka, znam te od kilo meso, nego da odslužiš kadar, makar i na civilno, turaj guske i lopate pod šlogirane babe i dede, pa posle tata će proda onu njivu, i za tri iljade marke lepo će ti kupi radno mesto, u neko javno preduzeće, ili ustanovu, bog da te vidi!
-Jok ja, reko, tato, idem na žurnalistiku, pa ti ako oćeš školuj me, ako nećeš, sam će radim, preko studentsku zadrugu, zvanu "Krek", i sam će se školujem! Nije meni ni babo studirao, pa se opet ljebom odranio! I upišem žurnalistiku, što bi se modernim rečnikom reklo, novinarstvo. Naravno, padnem na prijemni ispit, ali ćalac vikne nekoga budžu tamo, i samo mi javiše da se slikam i da donesem indeks. I tako ti se ja upišem na fakultet, akademski građanin, karijera mi se kezi. Ja pa mislim odma će mi daju beležnicu i ono reportersko magnetofonče, zvano "tužibaba", pa fotoaparat, pa akredtivnu karticu, i da idem po prestonicu, po utakmice, modne revije, izložbe i institucije države, ja sam novinar, ne li?
-Lelkee, kad me sasukaše sa politički sistemi, ustavno pravo, nekakve sociologije ovoga i onoga, ne da ne možeš da praviš novine, nego ne stizaš ni da ih pročitaš! More, i pored trafiku kad prođeš, pa obrćaš glavu da ih ne vidiš, koristiš ih samo u neophodne svrhe. Kako god da obrneš, ne možeš bez novine... I tako položim samo opštenarodnu odbranu, našem gradonačelniku podobno, znao sam ja još tad šta je probitačno, i zbrišem od žurnalistiku.
-Pa jel` ti reko? - kaže tatko mi, pine ljutu iz čokanjče, i vrpe vrpe perce od beli luk; nije, kaže, to za tebe, što ćeš sad da radiš? Nego, da pljunem ja ona tri soma marke, ti lepo će si navučeš one crne činovničke podlaktice na ruke, pa da si cel vek udaraš pečati negde. Što će ti bolje? Dođe stranka, jedan donese kafu, drugi rakiju, treći te vodi na doručak, svi zavise od tvoju potvrdu, i doktori i političari, a ti si na topli obrok! Da vidiš kako će su mazni.
-Ne, reko, tato, ja sam višestruko talentovan, i momentalno idem da se prijavim u gradsko pozorište, što ga je pokojni Mita Vol zvao "Izgladneli kraguj". Tamo su mnogi napravili sjajne karijere, evo jedan je bio kongresmen SPS, drugi višestruki odbornik u skupštinu, iz višestruke stranke, tamo i novinari, i tetkin... Pa evo Borin tumač, takoreći čuvarkuća, onaj što u scenu predstave "Most ljubavi", kad se Srbin i Turkinja faćaju u bašču, dojavljuje paši, Turkinjinom tatku - "svetli pašo, ovi u vrtu oće da se trtu".
-Ali, tamo pa u mom odsustvu uveli nekakav profesionalizam, što ćeš, Evropa, demokratija. I tako, i tamo "reci fudži" rabota. Pri toliko zaslužni i umejatni, kad razmislim, pa nisam ni imao neku šansu...
-I onda se odam poroku, počnem da se kockam, kao Dok Holidej. Lepa igra poker mali čas te digne čas te svali, munte, barbut, par-nepar, vrzuvačka... I bacamo mi barbut jednu noć kod drugara što zbira "pikslu", neko dojavio, upada policija. Mi u paniku, ko kude; neko na tavan, neko u podrum, neko u plemnju, neko u kočinu, ma sve pofaćaše i s lisice izvrzaše, i u "maricu" potrpaše. A ja i drugar mi u kokošarnik, gušnali smo se kao siročiki, eto ti ga pandur s lampu - "šta radite tu, i vi li ste kocoši"? Ne, reko, mi smo pederi, dupamo se.

ZutoCvece